Jedan od uobičajenih prigovora na hrišćanski hedonizam jeste da interese čoveka stavlja iznad Božije slave – da moju sreću stavlja iznad Božijeg proslavljanja. Međutim, hrišćanski hedonizam sasvim sigurno to ne čini.
Naravno, mi hrišćanski hedonisti se svim silama trudimo da tragamo za svojim interesima i svojom srećom. Podržavamo odluku mladog Džonatana Edvardsa: „Odluka je doneta: trudiću se svom silom, moći, energijom, žestinom i jačinom za koje sam sposoban, odnosno uložiću najveći mogući napor da za sebe u drugom svetu steknem što više sreće, na bilo koji način koji mogu da smislim.“
Naučili smo iz Biblije (i od Edvardsa!) da je Božiji interes da do vrhunca dovede puninu svoje slave tako što će svoje milosrđe preliti na nas. Prema tome, traganje za našim interesima i našom srećom nikada nije iznad Božijih interesa, već uvek u njima. Najdragocenija istina u Bibliji jeste da je Božiji najveći interes da uzdigne bogatstvo svoje milosti tako što će grešnike učiniti srećnim – u njemu!
Kada se ponizimo kao deca i kada se ne pravimo samodovoljnim, već radosno trčimo u zagrljaj svoga Oca, slava njegove milosti se podiže, a čežnja naše duše je zadovoljena. Naš interes i njegova slava su jedno.
Kada Isus obećava u Mateju 6:6: „Tvoj Otac koji vidi što je tajno, uzvratiće ti javno” to je nagrada koju on želi da tražimo. On nas ne mami radošću koju ne treba da imamo! Ali ova nagrada – ova radost – preliva se kada se odvraćamo od ljudske hvale, i odlazimo u samoću da bi tražili Boga.
Prema tome, hrišćanski hedonisti ne stavljaju svoju sreću iznad Božije slave kada tragaju za srećom u njemu. Oni svoju sreću traže u samom Bogu i otkrivaju veličanstvenu istinu da se Bog najviše proslavlja u nama kada smo mi najzadovoljniji u njemu.
