Ne treba uzimati zdravo za gotovo da grešnicima treba ukazati dobrodošlicu na nebu.
Bog je svet, čist, savršeno pravičan i pravedan. Pa ipak, cela priča Biblije se sastoji od toga kako veliki i sveti Bog može i prima nečiste, nesvete ljude poput vas i mene u svoju naklonost. Kako to može biti?
Stih iz Jevrejima 9:25 kaže da Hristova žrtva za greh nije bila poput žrtava jevrejskih prvosveštenika. Oni su svake godine dolazili u sveto mesto sa životinjskim žrtvama da bi okajali grehe ljudi. Ali ovi stihovi kažu da Hristos nije ušao u nebo da se „mnogo puta prinese na žrtvu . . . jer bi u tom slučaju Hristos morao da strada mnogo puta od postanka sveta“ (Jevrejima 9:26).
Da je Hristos sledio obrazac sveštenika, onda bi morao da umire svake godine. A pošto gresi koje treba pokriti uključuju grehe Adama i Eve, on bi morao da započne svoje godišnje umiranje prilikom postanka sveta. Ali pisac ovo smatra kao nezamislivo.
Zašto je ovo nezamislivo? Zato što bi to učinilo da smrt Sina Božijeg izgleda slaba i nedelotvorna. Ako to mora da se ponavlja iz godine u godinu, i tako vekovima, gde bi bio trijumf? Gde bismo videli beskrajnu vrednost žrtve Sina Božijeg? Nestala bi u sramoti godišnjeg stradanja i smrti.
U krstu je bilo sramote, ali to je bila pobedonosna sramota. „[Isus je prezreo] njegovu sramotu [krsta], i seo s desne strane Božijeg prestola“ (Jevrejima 12:2).
Ovo je evanđelje o Hristovoj slavi, koji je Božija slika (2. Korinćanima 4:4). Molim se da bez obzira na to koliko ste nečisti ili nesveti zbog greha, možete da vidite svetlost ove slave i verujete.
