Pavle je shvatio da bi prvi deo ovog stiha mogao biti pogrešno protumačen: „Nego se potrudih više od svih njih“. Zato je u nastavku rekao: „Ali ne ja, nego blagodat Božija sa mnom “.
Pavle svoju poslušnost nije povezao sa zahvalnošću za neku raniju blagodat, već za blagodat koju neprestano dobija iz časa u čas. On računa na obećanje Božje buduće blagodati koja će doći uvek kada je potrebna. U svakoj Pavlovoj nameri i trudu da se pokori Hristu, blagodat je bila na delu kao sam izvor te namere i truda. Pavle nije radio samo iz zahvalnosti za prošlu blagodat, već se u svakom trenutku oslanjao na dolazak obećane blagodati. On hoće da naglasi da je taj neprekidni priliv blagodati Božje ono što ga, u stvari, podstiče na rad.
Da li je to stvarno ono što je napisano? Zar ne piše da je Božja blagodat radila sa Pavlom? Ne, piše nešto više. Moramo da shvatimo reči: „Ali ne ja“. Pavle želi da uzdigne neprekidnu Božju blagodat tako da bude jasno da u obavljanju posla on nije glavni činilac.
On jeste taj koji obavlja posao: „Nego se potrudih više od svih njih“. On je zaista radio, ali pored njega je, kako kaže, radila „ i njegova [Božja] blagodat, koja se izlila na mene“.
Ako sagledamo sve delove ovog stiha, krajnji rezultat je ovaj: blagodat je ključni radnik u obavljanju Pavlovog posla. Taj posao obavlja i Pavle, a blagodat postaje ključni radnik tako što postaje sila koja snaži Pavlovo delo.
Mislim da to znači da je Pavle, dok se suočavao sa teretom svakodnevne službe, pognuo glavu i priznao da ne bi bio u stanju da je obavlja da nije dobijao buduću blagodat za svaki dan ponaosob.
Možda se prisetio Isusovih reči: „Bez mene ne možete ništa činiti“ (Jovan 15,5). Zato se svakog dana molio za buduću blagodat i uzdao se u obećanje da će ona doći i doneti snagu. „ A Bog moj ispuniće svaku vašu potrebu po svom bogatstvu u slavi – u Hristu Isusu“ (Filipljanima 4,19).
A onda bi radio u svoj svojoj snazi.
