Isprva ovaj stih zbunjuje. Da li je Hristos morao da prestane da greši? Ne! „Niti je učinio greha“ (1. Petrova 2:22).
A onda nam klikne o čemu se u stvari ovde radi. Kada se naoružamo mišlju da je Hristos propatio za nas, shvatamo da smo mi umrli sa njim. „On je na svom telu poneo naše grehe na drvo, da umrevši gresima živimo za pravednost.“ (1. Petrova 2:24). Kada umremo sa njim, prestajemo da grešimo.
Ista ideja izražava se i u Rimljanima 6: „Znamo, naime, da je naš stari čovek razapet s Hristom, da se obesnaži naše telo, te da ne budemo više robovi grehu. Jer, onaj koji je mrtav, oslobođen je od greha.. . . . Tako i vi sebe smatrajte mrtvima grehu, a živima Bogu u Hristu Isusu.“ (Rimljanima 6:6–7, 11).
Petar kaže: „Naoružajte se ovom mišlju!“
Pavle kaže: „Sebe smatrajte mrtvima!”
Oružje za našu borbu protiv greha je ova misao — ovo razmatranje.
Kada dođu Satanine kušnje — požuda, krađa, laganje, žudnja, zavist, osveta, ponižavanje drugih, strah — naoružaj se ovom mišlju: Kad je moj Gospod propatio i umro da me oslobodi od greha, umro sam grehu!
Kada ti Satana kaže: Zašto uskraćuješ sebi zadovoljstvo požude? Što bi se uopšte zamarao ovom zbrkom, kad je možeš izbeći laganjem? Zašto ne bi sebi pribavio taj bezazleni luksuz za kojim žudiš? Zašto se ne bi pravedno osvetio tako što ćeš uzvratiti za povredu koju si upravo zadobio istom merom?
Tada mu odgovori: Sin Božiji je propatio (zaista je propatio!) da me izbavi od greha. Ne mogu da verujem da je propatio da bi me učinio nesrećnim. Stoga, ono za šta je umro mora biti divnije od zadovoljstava greha. Otkako mu verujem, moja prijemčivost za tvoje kušnje se smanjila i utihnula je.
Satano, odlazi! Ne ide mi više voda na usta kada prođem pored tvoje prodavnice slatkiša.
Ova dnevna pobožnost je odlomak iz „Oružje protiv Satanine letnje opsade.“
