Slavljenje u oluji

Jedne noći sam leteo iz Čikaga u Mineapolis, skoro sâm u avionu. Pilot je objavio da nad jezerom Mičigen i u Viskonsinu besni oluja, i da će skrenuti na zapad da bi izbegao turbulencije. Dok sam tamo sedeo i zurio u potpuno crnilo, odjednom bi celo nebo zablještalo i provalija belih oblaka bi bljesnula četiri milje ispod aviona, a zatim nestala. Sekundu kasnije beli tunel svetlosti bi eksplodirao od severa do juga na horizontu, a potom ponovo nestao u tami. Uskoro bi munje sevale gotovo bez prestanka, a vulkani svetlosti bi buknuli iz oblačnih uvala i iza udaljenih belih planina. Sedeo sam i vrteo glavom gotovo u neverici. O Gospode, ako su ovo samo iskre sa oštrice tvoga mača, šta će tek biti onog dana kad se pojaviš! Setio sam se Hristovih reči:

„Jer kao što munja – kad seva –
– svetli od jednog kraja pod nebom do drugoga, tako će biti Sin čovečiji u svoj dan.“ (Luka 17:24)

Čak i sada dok se prisećam toga, reč slava budi puninu osećanja u meni. Zahvaljujem Bogu što je mnogo puta u mom srcu probudio želju za njim, da ga vidim i da sedim na gozbi hrišćanskog hedonizma i obožavam Cara slave. Svečana sala je veoma velika.