U Šekspirovoj drami Mletački trgovac Porcijin lik izvodi monolog koji nam ilustruje piščevu naklonost prema principima milosti i praštanja:
Mada pravdu zahtevaš, ti nemoj
Smetati s uma da od nas nijedan
Putanjom pravde spasa vidô ne bi;
Za milost svi mi molimo.1
Kad razmišljamo o doktrini izabiranja – o tome da nas je Bog „unapred odredio da nas usvoji“ – ne treba da se zapitamo: „Zašto Bog nije izabrao svakoga?“, već: „Zašto je Bog odlučio da se ikome smiluje?“ Zaista, kad bi se ispunila samo pravda, svi bismo se suočili s osudom, jer je osuda ono što naš greh zaslužuje. Ipak, u velikoj ljubavi prema nama, Bog je rešio da „ne umremo, nego da imamo život večni“ (vidi Jovan 3,16). On nas nije odabrao zbog nečega u nama (zbog čega bismo se sigurno ponosili sobom), već jednostavno zbog ljubavi koja je u njemu (zbog čega bi trebalo da ga hvalimo i slavimo).
Razumevanje činjenice da smo unapred izabrani trebalo bi da na nas kao hrišćane utiče i tako da greh shvatimo još ozbiljnije, jer nas je Bog odabrao da bismo bili „sveti i neporočni pred njim“ (Efescima 1,4). Drugim rečima, nije nas odabrao zato što smo sveti, nego da bismo postali sveti. Kad zbog vere u Božju ljubav koja nas je izabrala izjavimo da imamo pravo da živimo kako god hoćemo, tu je nešto krenulo potpuno pogrešnim putem. Štaviše, oni koji uporno i istrajno žive u grehu, pa ipak tvrde da su spaseni, pokazuju da uopšte nisu shvatili ni Boga ni njegovo evanđelje.
Nasuprot tome, dokaze da nas je Bog odabrao, izdvojio za sebe i da nam služi preko Svetog Duha vidimo u tome što se saobražavamo sa likom njegovog Sina. Rast u moralnoj svetosti je vrhunski pokazatelj duboke posvećenosti Isusu Hristu. Istinsko interesovanje i divljenje Božjoj ljubavi koja nas je odabrala podstiče u nama saobražavanje s Isusovom lepotom.
Šta bi trebalo da vidimo u životu ljudi koji ovo zaista shvataju? Sigurno ne razmetljivost, usredsređenost na sebe u svakom razgovoru niti ispraznu odbranu hrišćanske vere. Ne, kod njih ćemo videti poniznost zajedno sa sigurnošću, u razgovorima će u centru pažnje biti Hristos, a ne oni sami, a život će im biti ispunjen radošću i žrtvom. To bi moglo i trebalo da bude ono što vidimo u sebi – možda ne savršeno, ali u sve većoj meri. Takvi ćemo sve više i biti ukoliko s osmehom i osećajem divljenja kažemo sebi: „Nisam ja odabrao njega, On je odabrao mene.“
