Naš život se često sastoji od onoga što moramo da uradimo da bismo negde ušli ili bili prihvaćeni. „Šta da radim, pa da upadnem u tu školu? Kako da me taj i taj društveni krug prihvati? Kako da postanem jedan od direktora?“ Zato su ljudi po prirodi skloni da postavljaju ista pitanja i kad je reč o duhovnim istinama: „Šta da učinim, pa da nasledim večni život?“ (Luka 18,18, naglasak dodat).
Često se oslanjamo na svoje aktivnosti – odlaženje u crkvu, molitvu, čitanje Biblije. Osećamo se samouvereno kad to radimo i osuđeno kad to ne radimo. Božji zakon posmatramo kao lestvicu po kojoj se penjemo do mesta na kome će nas prihvatiti.
U odlomku koji vodi do ovog stiha, Pavle je upravo razmotrio sav svoj zemaljski „dobitak“ u životu, i stečeni i nasleđeni, od privilegija koje od rođenja ima do elitnog obrazovanja. Njegov pedigre niko nije mogao da dovede u pitanje. On u suštini kaže: Ako sve to pomaže da me Bog prihvati, jasno vam je da sam sve imao. Da li sam do poslednjeg slovca poštovao duhovna i verska pravila? Apsolutno.
Pavle je nekada sebe smatrao duhovnim milionerom. Smatrao je da napreduje u svetosti. Onda se jednog dana sve to promenilo. Tokom putovanja iz Jerusalima za Damask Pavle je shvatio da je u moralnom smislu bankrotirao – da je potpuno omašio stazu svetosti.
Šta mu je dalo nadu? Na istom tom putovanju susreo je vaskrslog, raspetog Isusa (Dela 9,1-19) i shvatio doktrinu opravdanja: Bog proglašava grešnika pravednim na osnovu dovršenog dela svog Sina.
Bog nije nimalo nalik lestvicama; pre je nalik ogledalu koje nam pokazuje da grešimo i da sami sebe ne možemo da ispravimo. Kao Pavle, i mi uviđamo da je svaka prednost koju smo ranije smatrali dobitkom u stvari gubitak i promašaj.
Kako da znamo da nas Hristos prihvata? Ne tako što mu prilazimo sopstvenom pravednošću. Prihvaćeni smo zato što je naš greh prebačen na račun Hrista, onoga koji nije znao greha, već je postao greh za nas, da bismo mogli da primimo njegovu savršenu pravednost (vidi 2. Korinćanima 5,21). Kad nas je Bog opravdao, mi tu ništa ne možemo da dodamo. Opravdanje je potpuno jer Bog vernima daje Hristovu pravednost, a konačno je zato što zavisi samo od Božjeg dara – njegovog Sina.
Kad znamo da ne možemo da izgubimo večni život, spremni smo da se radi onoga ko ga je zaradio za nas odreknemo svega drugog: ugleda, bogatstva, značaja, položaja, imanja. Sve što smo nekad smatrali dobitkom sada s radošću uračunavamo u gubitak. Spremni smo da izgubimo život za Hrista jer znamo da smo zahvaljujući njemu zadobili pravi život. Čega vam je teško da se odreknete Isusa radi? Neka vas vaše opravdanje pokrene da budete poslušni celim srcem.
