Svako od nas ostavlja nasleđe. Svakog dana dodajemo nešto portretu svog života i na kraju će sve što ostavimo – naše odluke, doprinosi, prioriteti – bar za neko vreme ostati drugima u mislima.
Na kraju Pavlove Druge poslanice Timoteju vidimo reči starijeg čoveka čiji se život približava kraju: „Jer ja se već žrtvujem“, kaže on, „i vreme moje smrti je stiglo“ (2. Timoteju 4,6). On u ovom kontekstu podstiče Timoteja da ozbiljno shvati svoje dužnosti, da razmišlja o tome šta ostavlja za sobom i da sagleda i dobra i loša zaveštanja ljudi s kojima se on, Pavle, susretao.
U uvodnom poglavlju Pavle podsećaTimoteja: „U Aziji [su se] svi odvratili od mene, među kojima su Figel i Ermogen“ (2. Timoteju 1,15). Ti ljudi su dobili svoje mesto u Bibliji: ostalo je zabeleženo da su napustili čoveka u nevolji. Pavle takođe upozorava Timoteja da se čuva ljudi kao što su Imenej i Filit, čija „reč izjedaće kao rak-rana“ i koji se „udaljiše od istine“, ili pak kovač Aleksandar, koji je Pavlu „pričinio… mnoga zla“ (2,17-18; 4,14). Kad posmatramo portrete ovih nedostojnih ljudi, vidimo nasleđe okretanja leđa u nevolji, lažnog učenja i protivljenja evanđelju.
Međutim, Pavlovo pismo obiluje i primerima dobre i korisne zaostavštine. Na primer, Loida i Evnika su pokazale iskrenu veru, za koju je Pavle uveren da i mladi pastor Timotej ima (2. Timoteju 1,5). Isto tako, Pavle hvali svog štićenika Onisifora, koji ga je više puta okrepio i nije se postideo njegovih okova, nego ga je brižljivo potražio i našao u Rimu“ (vidi stihove 16-17). Onisifor je ostavio nasleđe vere, hrabrosti i sigurnosti. Kad je govorio da će biti tu i tu, tako je i bilo. To je bio čovek na koga je Pavle mogao u potpunosti da se osloni.
Svi mi ostavljamo nasleđe. Kad izađemo iz prostorije, za nama ostaje ili Hristov miris koji širi njegovo poznanje (2. Korinćanima 2,15-16), ili ne baš tako prijatan miris samoreklamiranja, ili pak vakuum ispraznih priča i postupaka. Nasleđe vernosti, pobožnosti, ljubaznosti, iskrenosti, poštenja, ljubavi i mira jeste nasleđe kojeg će se ljudi rado sećati. Ali što je najvažnije, ono će upućivati ljude na onoga čiji je život najbitniji – na Gospoda Isusa.
Nasleđe je zbir svakodnevnih odluka koje su važne Hristu: voleti njega i bližnjeg, težiti miru i govoriti o Bogu. Danas ćemo izgraditi mali – ali možda i veliki – deo sopstvenog nasleđa. Zato činimo ono za šta nas je Bog pripremio da bismo ostavili traga u životu. Na kraju krajeva, nikad ne znamo kada ćemo dati poslednji doprinos nasleđu koje ostavljamo.
