Niko od nas ne voli kad nam se neko meša u posao.
Kad neko zahteva našu pažnju ili traži da mu budemo poslušni, instinktivno se odupiremo. Uopšteno govoreći, ne želimo da nam drugi govore šta da radimo, a to važi i za duhovne stvari. Uvek nas privlači misao koja je posebno u današnje vreme popularna – naša duhovnost se nikoga ne tiče; to je nešto lično i samo je naša stvar.
Zato nas, kad čitamo evanđelja, pomalo uznemiruje to što nam se Isus očigledno meša u život. Jeste da je za naše dobro – ali se svejedno meša. U svojoj autobiografiji K. S. Luis naziva Isusa „transcendentalnim nametljivcem“.
Još otkako je počeo da služi, ljudi su uviđali da Isus govori s autoritetom (vidi Marko 1,22, 27). Govorio je takve stvari da ljudi nisu mogli da ih zaobiđu ili jednostavno zaborave. Ali mogli su da im se protive ili da ih odbace. Njegovo autoritativno učenje je tadašnjim verskim učiteljima postalo kost u grlu i počeli su da mu se protive i planiraju da ga ubiju, kako njihov duhovni život ne bi postao ogoljen pred njim (3,6).
I mi kao te verske vođe često više volimo ličnu duhovnost, koju oblikuju naši planovi i način života: „Ja u ovo verujem. Ovoga se držim. Ovo smo oduvek radili. Ovo je naša tradicija.“ Isus ruši takve ideje, sve okreće naopačke i preokreće čovekove vrednosti. Na kraju svoje zemaljske službe Isus je objavio da mu je data sva vlast (Matej 28,18-19). On tu vlast ne deli ni sa kim. Naš duhovni život, u stvari, jeste njegova stvar. Poklanjamo se pred njegovim autoritetom i prihvatamo ga kao Gospoda i Spasitelja sada ili ćemo jednog dana kleknuti pred njim i upoznati ga samo kao Sudiju.
Kad Isusa samo dodamo u jedan ćošak našeg postojanja, onda nam je lak i nenametljiv; ipak, sasvim je drugačije dozvoliti tom „transcendentalnom nametljivcu“ da preuzme svaki aspekt našeg života i zahteva od nas potpunu poslušnost. Njegov savršeni autoritet je nešto o čemu moramo da vodimo računa u donošenju svake odluke. Zato smo suočeni sa uznemirujućim pitanjem: da li živim po svojim prirodnim željama i pravilima koje sam sam oblikovao? Ili se trudim da se svakog dana i na svaki način radosno potčinim svom Spasitelju? Jedino kad rešimo da se poklonimo Isusovom autoritetu i priznamo da je on gospodar našeg vremena, darova, novca – ukratko, svega – možemo početi da ga istinski prihvatamo kao Gospoda i Spasitelja i da se radujemo što ga poznajemo kao prijatelja i vodiča. Da li ga na bilo koji način držimo na distanci? Upravo u toj oblasti on nas poziva da mu dozvolimo da se umeša; tu imamo priliku da se prema njemu ponašamo kao prema onome koji ima svu vlast. On će nam svakako poremetiti život – ali jedino on na to ima pravo i samo on može da nas oslobodi.
