Ponekad nam se čini da je život neizdržljiv. Svaki dan donosi nove probleme, a već imamo gomilu nerešenih. Ne razumemo situaciju u kojoj se nalazimo i to neznanje predstavlja kamen spoticanja za našu veru. Kao da uzimamo štafetu vere i bacamo je na zemlju: „Završio sam. Ne mogu dalje da trčim.“ U tim trenucima Božja reč nas podstiče da se setimo da je hrišćanska vera vera koja trpi i ostaje nepokolebljiva. Moguće je ostati poslušan Božjim zapovestima čak i kad nam se čini da je sve oko nas sasvim suprotno onome što je obećao.
Možda nigde u Pismu pre krsta ne nailazimo na trenutak tako strašan kao onaj u Avraamovom životu. Za taj trenutak je u potpunosti zaslužan Bog: „Reče mu Bog: Uzmi sada sina svog, jedinca svog milog, Isaka, pa idi u zemlju Moriju, i spali ga na žrtvu tamo na brdu gde ću ti kazati… A kad dođoše na mesto koje mu Bog kaza, Avram načini onde žrtvenik, i metnu drva na nj, i svezavši Isaka sina svog metnu ga na žrtvenik vrh drva; i izmahnu Avram rukom svojom i uze nož da zakolje sina svog“ (1. Mojsijeva 22,2, 9-10). Božja zapovest Avraamu bila je jasna – pa ipak, kao da je bila u suprotnosti s Božjim obećanjem da će preko Avraamovog potomka „svi narodi na zemlji“ biti blagosloveni i da će mu se „u Isaku seme prozvati“ (18. stih; 21,12). Ispunjenje Božjih obećanja zavisilo je od Isakovog opstanka. Ako Isak umre, kako će se onda to obećanje ispuniti?
Avraam je svejedno poslušao. Iako je na osnovu okolnosti mogao da posumnja i dovede u pitanje Božju reč, Avraam je u veri rekao: Bog ima plan u svemu ovome. Obećao je da će preko Isaka svi narodi sveta biti blagosloveni. Zato će ga sigurno vaskrsnuti, podići će ga iz mrtvih (Jevrejima 11,19). Zato je Avraam, kad je krenuo da ispuni ono što mu je zapoveđeno, slugama rekao: „Ostanite vi ovde s magarcem, a ja i dete idemo onamo, pa kad se pomolimo Bogu, vratićemo se k vama“ (1. Mojsijeva 22,5, naglasak dodat). Kakva izjava vere! Neka nam ovo ne promakne: kad mu je data zapovest, Avraam je bio poslušan. Iako je zapovest zvučala sasvim suprotno od obećanja koje je Bog dao, Avraam je svoj deo posla uradio i bio je rešen da pusti Boga da obavi svoj.
I mi možemo to da uradimo. Ne dajmo da okolnosti, koliko god nam zastrašujuće izgledale, umanje našu poslušnost ili nas navedu da preispitujemo Božja obećanja. Vekovima nakon što su se Avraam i Isak popeli na to brdo i sišli s njega, Božji Sin je ustao iz groba na padinama istog tog brda, što je bilo vrhunsko svedočanstvo istine da Bog drži svoja obećanja. Zato danas možemo da se samouvereno suočimo sa svime što dan donosi, s nadom, molitvom i rečima: „Mogu da nastavim. Nisam završio. Bog će učiniti svoj deo, zato i ja mogu da učinim svoj.“
