Bog nije vezan čovekovim običajima i nije dužan da ispuni naša očekivanja.
To možda najjasnije možemo videti u životu Isava i Jakova. Isav je bio prvi sin Isaka, preko čijeg je oca Avraama Bog odabrao da ispuni obećanje o stvaranju svog naroda, preko koga će, opet, ceo svet biti blagosloven (1. Mojsijeva 12,1-3). Pošto je po tradiciji on bio naslednik, Isav je trebalo da primi Isakov blagoslov i nasledstvo koje je ovaj dobio od svog oca Avraama.
Bog je, međutim, rešio da i blagoslov i nasledstvo dobije Isavov mlađi brat blizanac Jakov.
Jakov ne samo što je bio mlađi, već je bio i neprijatnog karaktera: njegovo ime u suštini znači „on vara“. Nama se čini neverovatnim da on bude odabran – pa ipak, loza je trebalo da se nastavi preko Jakova, a njegovi potomci su postali Izrailj, Božji narod.
Ovaj koncept me ponekad muči i pitam se zašto je Bog odabrao Jakova. To mi ne izgleda baš pošteno! Ipak, Biblija nam kaže da je Bog, iako Jakov nije trebalo da bude odabran, unapred rešio da svoja obećanja ostvari upravo preko njega, a ne Isava: „…jer dok se oni još nisu rodili, niti učinili što dobro ili zlo, da bi ostalo onako kako je Bog po svom izboru odredio, da ne zavisi od dela nego od onoga koji poziva“ (Rimljanima 9,11-12). Bog je, odabravši Jakova, ostvario svoj večni plan. Takođe nas je poučio ovom principu: Bog ne bira po zasluzi. Niko od nas ne zaslužuje da mu pripadne.
Ovde ponekad pogrešno shvatamo stvari. Posmatramo Jakova i pitamo se zašto je on odabran, dok bi zapravo trebalo da posmatramo Boga i divimo se njegovoj milosti. On kaže: „Smilovaću se na onoga prema kome imam milosti, i sažaliću se na onoga prema kome imam sažaljenja“ (Rimljanima 9,15). A Bog milostivo poziva i nas, iako ni mi nemamo nimalo zasluga.
Kad u potpunosti shvatimo u kakvoj smo neprilici bili pre nego što smo postali Božja deca – kad se setimo naše pobune protiv Boga koja zaslužuje osudu, gnev i smrt – tek tada možemo da shvatimo veličinu njegove ljubavi i milosti prema nama. Više se ne pitamo zašto se Bog nekima nije smilovao, već zašto se bilo kome i smilovao. Činjenica da smo postali njegovi naslednici i Božja deca postaje nam izvor velike zahvalnosti.
Nismo učinili ni jednu jedinu stvar kojom bismo zaslužili Carevu naklonost. Naše odmetanje od njega ne možemo ničim da nadoknadimo. Postajemo deo njegove porodice po jednom jedinom osnovu, a to je njegova milost, koja se besplatno daje i ničim ne zaslužuje. Rečima pesnika: „Isus je sve platio.“1 Ova istina će nas činiti poniznima u dobrim vremenima, a kad uvidimo svoj greh, daće nam nadu. Spasenje nikad nije povezano s našim zaslugama, već uvek i jedino s njegovom milošću.
