Dešava se da strepnju osetimo onda kada se najmanje nadamo i ubrzo osećamo da nas je već savladala. Ponekad nam se naizgled trajno useli u život. Malo je onih koji je nisu doživeli; može se pojaviti u različitim oblicima i biti podstaknuta različitim okolnostima, ali je u suštini svima dobro poznata.
Kad počnemo da strepimo, često se trudimo da to ignorišemo tako što se trudimo da zabavimo um nečim drugim: „Idem da slušam muziku. Odoh da se provozam. Sad ću da istrčim koji kilometar. Daj da uradim nešto… samo da pobegnem!“
Ipak, primetimo da u ovom stihu Petar ne kaže da brigu treba da poričemo, ignorišemo ili bežimo od nje. Umesto toga, treba da prebacimo „na njega svu svoju brigu“. Grčka reč za „prebaciti“ upotrebljena ovde podrazumeva odlučnu, energičnu akciju. Mogla bi da se upotrebi i da opiše izbacivanje kese s đubretom. Ne ulažemo ogroman trud da je iznesemo; jednostavno je uzmemo i bacimo u kontejner. Isto tako, umesto da životarimo pritisnuti teretom brige, treba da je bacimo, odnosno prebacimo na Gospoda.
Da bismo to uradili, treba da se rešimo ponosa – želje da kontrolišemo okolnosti i da ih savladamo. Poniznost nam omogućava da svoje strepnje predamo Bogu: kad poniznost uđe u sobu, brige izlaze. Kad pokušamo da uzmemo stvari u svoje ruke tako što se preterano brinemo, time pokazujemo da u nama nema poniznosti; više smo zainteresovani sami za sebe nego za svog nebeskog Oca ili smo pak rešili da radije sami upravljamo svojim životom nego da ga prepustimo njemu.
Uvek će biti okolnosti zbog kojih ćemo osećati brigu i strepnju. Ipak, Petar ne govori o nekim posebnim okolnostima, već o brigama koje te okolnosti uzrokuju. Upravo te brige možemo da prebacimo na Gospoda i da tako učinimo ono što nam Biblija nalaže: ponizimo se pod Božjom rukom s rečima: „Moj Otac zna šta je najbolje. On se brine za mene bolje nego što ja to mogu.“ Kad nas pritisnu brige, možemo da odbijemo da budemo opterećeni njima tako što ćemo se setiti da je Gospod voljan da nam pomogne.
Možda se danas mučite i pitate kako ćete izdržati do sutra. Možda je prošlo mnogo vremena otkako ste poslednji put klečali pored kreveta i zaista prebacili teret na jedinoga koji je u stanju da ga nosi, govoreći: „Bože, ne mogu da živim s ovim teretom. Uzmi ga, tvoj je.“
Ako je tako, ne oklevajte više. Prebacite svoje brige u ruke svog nebeskog Oca i doživite slobodu i mir koje samo on može da pruži.
