Jedan od nusproizvoda trenja jeste toplota: kad se jedan ili više objekata trljaju jedan o drugi, temperatura raste. Isto tako, kad grešne ljude stavimo jedne pored drugih – čak i u crkvi, gde greh više ne vlada, ali je i dalje prisutan – mora doći do trenja. To ne bi smelo da nas iznenadi. Nismo savršeno oblikovane cigle koje mogu lepo da se uklope jedna uz drugu. Mi smo grubi, nesavršeni ljudi. Međutim, ne smemo dozvoliti da nam to trenje odvuče pažnju od našeg krajnjeg cilja.
Trenje neće nestati ako ga ignorišemo, ali možemo da ga prevladamo ako se usredsredimo na Hrista i ako cenimo ono što i on ceni u telu vernika: prioritete kao što su gostoljubivost, zajedničko nošenje tereta, međusobno hrabrenje, molitva i davanje. Te vrednosti nas ne teraju da se zapitamo „šta Hristovo telo može da učini za mene?“, već „šta ja mogu da učinim za Hristovo telo?“ Tek kad radimo s takvim stavom, naše samosažaljenje, muke i brige će početi da se tope.
Trenje, dakle, možemo da očekujemo, ali ga ne smemo tolerisati. Kao vernici trebalo bi da imamo ponizna srca puna pokajanja. Kada to ne pokazujemo, ispravno je da nam drugi u crkvi pomognu i, ako je neophodno, s ljubavlju nam ukažu na greške i disciplinuju nas. Crkvene vođe za vreme reformacije rekle su sledeće: da bi crkva bila prava crkva, u njoj moraju da postoje propovedanje Božje reči, držanje obreda i primena crkvenih disciplinskih mera.
Ako se podele u crkvi tolerišu i ako se niko zbog njih ne kaje, toplota uzrokovana trenjem prolazi neopaženo i vodi u propast. Naravno da ne dozvoljavamo da nam neko sedi za trpezarijskim stolom i svojim lošim stavom uništava porodicu; pa opet, kako se lako zatvaraju oči pred sukobima i podelama u crkvi, sve samo da bi ona spolja izgledala kao fino i udobno mesto. Međutim, moramo poći težim putem. Od toga zavisi budućnost crkve.
Trenja će sigurno biti. Zabrljaćemo. Zato ćemo morati da s ljubavlju snosimo jedni druge. Moramo da budemo strpljivi sa drugima. Moraćemo da se „istinski trudimo“ da održimo jedinstvo u koje nas Duh dovodi kad nas po veri uvede u Božju porodicu (Efescima 4,3, NSP). Drugim rečima, moraćemo da budemo kao Hristos, jer nam upravo njegova nesebična ljubav agape pokazuje kako da požrtvovano volimo jedni druge i nadvladamo sukob. Jedinstvo je dragocen dar i zato se problem sukoba mora rešavati – polako i strpljivo, ali obavezno. Možda danas morate da razgovarate s nekim. Možda postoji neko kome treba da se izvinite ili mu oprostite ili pak pomognete da reši svoj sukob s nekim drugim članom crkve.
