Rivalstvo je deo života. Unutar tima, prijateljsko rivalstvo može da bude način da podstičemo jedni druge i pomognemo članovima tima da postanu brži ili jači. Ali kad u rivalstvu pokazujemo sebičnost i ljubomoru, onda ono podriva jedinstvo.
Na putu ka Kafarnaumu Isus je poučavao učenike govoreći: „Sina čovečijeg predaju u ruke ljudske, i ubiće ga, a kad ga ubiju, posle tri dana će vaskrsnuti“ (Marko 9,31). Možda je Isus, dok je hodao ispred drugih, načuo delove razgovora među učenicima koji su se tiskali iza njega. Njihovu raspravu obeležilo je ljubomorno rivalstvo po pitanju ko je od njih najvažniji.
To je u svakoj prilici loša tema za razgovor, a naročito u ovom kontekstu. Kakav nesklad između pouka koje im je Isus dao o svojoj patnji i smrti i njihove brige o tome kome je gde mesto i ko je najbolji!
Isus ih je pitao o čemu su pričali kako bi dobio priliku da ih pouči. On je ljudske ideje o veličini preokrenuo naglavačke. U njegovom carstvu zaista je velik onaj koji sebe stavlja na poslednje mesto i koji je svima sluga. Tako je, na kraju krajeva, i sam car tog carstva živeo i živi, jer „ne dođe da mu služe, nego da posluži i da dade svoj život kao otkup za mnoge“ (Marko 10,45).
Dok posmatramo ovu scenu, ako smo iskreni, videćemo i sopstvena lica među tim učenicima. Čujemo kako i sami ponavljamo njihove reči. Vidimo da se, kao i oni, grabimo za položaj. Sebično rivalstvo često izbija na površinu tamo gde mu se najmanje nadamo. Ipak, protivotrov je uvek isti: poniznost. Svima nam je potrebna ta poniznost, piše Dejvid Vels, jer je ona „sloboda od nas samih, sloboda koja nam omogućava da budemo na položaju na kome nismo ni priznati ni važni, ni moćni ni vidljivi, a često i oskudevamo – pa ipak, radosni smo i uživamo… To je sloboda saznanja da ne samo što nismo u centru svemira, već nismo ni u centru svog ličnog, malog svemira.“1
Ovu lekciju je teško naučiti. Ipak, uprkos našim rivalstvima, uprkos manjku poniznosti, Isus nas ne napušta. Ako vidimo sami sebe u ovoj sceni, podsetićemo se da nam je, dok hodamo stazom učeništva, neprestano potrebna Božja milost. Samo ona može da nam pomogne da više ne budemo usredsređeni na sebe. Samo gledanje u onoga koji je napustio slavu nebesa kako bi umro za nas na krstu može da promeni naše srce tako da poželi da služi, a ne da mu se služi i tako što će manje brinuti o svom ugledu, a više o tuđem dobru. Isus nas danas poziva da služimo, kao što i on nama služi.
1. Losing Our Virtue: Why the Church Must Recover Its Moral Vision (Eerdmans, 1998), str. 204.
