Nojemina se vratila u Vitlejem, ostavivši za sobom u Moavu grobove muža i sinova. Možemo samo da zamislimo kakav je bol i žalost osetila kad se vratila starim i dobro znanim mestima i ljudima. Kakve li su joj uspomene navrle? O, eno Te i Te, a ono su joj sigurno sinovi. Vidi kako su porasli! I ja sam ovde dovodila sinove. Elimeleh i ja smo šetali ovuda…
Pošto je postajala sve ogorčenija zbog svog položaja, Nojemina, čije ime znači „prijatna“, zaključila je da bi joj bolje pristajalo ime Mara, što znači „gorka“. Nije pokušavala da gurne u stranu životne izazove i ubedi druge da je dobro. Kad bi to učinila, ne bi bila iskrena – to bi se protivilo i teologiji koja stoji iza njene vere u onome što je pesnik Vilijam Kuper nazvao „namršteno proviđenje“.1
Nojeminin položaj nam ilustruje činjenicu da će čak i za Božje ljude neki životni bol biti neizdrživ; neke okolnosti će im izgledati nepravedno, a neka pitanja će ostati bez odgovora. Njena reakcija čini da se zapitamo: šta ćemo mi učiniti kad nas zadesi nešto tako teško? Realnost patnje je problem s kojim se suočavaju hrišćani, ali i svi ostali. Svi ljudi moraju da se uhvate ukoštac s problemom bola. Ateista to ne može da učini adekvatno, jer ako nema Boga, onda jednostavno živimo u svemiru punom slučajnosti u kome se stvari odvijaju bez reda. S druge strane, hrišćanin može – štaviše i treba – da se zapita; „Gde je Bog u svemu ovome?“
Nojeminino iskreno izražavanje osećanja u ravni je s njenom teologijom. Ona ništa od svega što se desilo ne pripisuje slučaju, već priznaje Božju ruku na delu. Objavljuje da je Bog tu, usred njenog bola; naziva ga Šadaj, „Svemoćni“ Bog koji se stara i štiti. Šta znači Šadaj? To je Božja osobina koja znači da je on najbolji onda kada je nama najgore.2 Nojemina je preživela glad, gubitak, smrt bližnjih, sumnje i rastanke – ali pošto je poznavala Boga kao Šadaja, mogla je da sve razloge i odgovornost za teška iskušenja prepusti njemu.
Čemu se mi okrećemo kad nas poklope talasi i sve krene nizbrdo? To mora da bude naša spoznaja ko je Bog i kako se ophodi sa svojim narodom. Ta spoznaja je čvrsti temelj na kome treba da stojimo. Kuda bismo inače mogli da idemo?
Kad je Nojemina otišla iz Vitlejema, u njemu je vladala glad. Kad se vratila, bilo je vreme žetve. Svetlo nade je počelo da se probija kroz oblake tuge, jer se Bog postarao za Nojeminino i Rutino blagostanje. Kad je on na delu, čak i beznađe može biti predvorje novog početka i novih prilika. On će jednoga dana rasterati svu tamu. Bog je naš Šadaj. Za koju oblast života vam je potrebno da ovo danas čujete? I kome od vaših bližnjih je potrebno da zna više o ovome?
