Postoje dve stvari o patnji koje treba da znamo, a to su da ona zaista postoji i da je zaista bolna. U nekom periodu svako doživi nevolju u životu. Te nevolje imaju različite oblike, a jedan od njih je i mentalna patnja.
Pišući vernima o patnji, Petar je napomenuo da se možemo ražalostiti na mnogo načina. Posebna žalost koja je mučila prve Petrove čitaoce bila je strepnja proistekla iz proživljenih teškoća – ali Petar je bio potpuno svestan da su to iskušenja koja nam muče um i lome duh. Zahvaljujući evanđelju, nije morao da završi pismo rečima beznađa i očaja. Umesto toga, govori nam o obećanjima kojih možemo da se držimo.
Kao prvo, Petar nas podseća da naša iskušenja traju „zamalo“. To „zamalo“ treba da shvatimo u svetlu večnosti; i ceo život traje „zamalo“ u poređenju s večnošću! Zato je i dug period patnje u ovom životu nešto što traje „zamalo“, ako to posmatramo iz božanske perspektive i u okviru njegovih planova i ciljeva za svoju decu. To ne znači da će nam se činiti da patnja kratko traje – naročito kad se nađemo usred nje. Mnogima i minut proveden u patnji kao da traje ceo jedan dan, dan deluje kao godina, a za godinu u patnji nam se čini da se nikad neće završiti. Ali možemo i moramo da se držimo ovog obećanja: taj trenutni jad nije naš večni cilj. Patnja možda danas ispunjava naš život, ali jednog dana, „u poslednje vreme“, to će biti spasenje.
Drugo, možemo samouvereno da kažemo da je Bog prisutan u svakom trenutku naše patnje. U izveštaju o obraćenju Savla iz Tarsa vidimo da je Isus lično doživljavao patnju svog naroda jer je rekao Savlu: „Savle, Savle, zašto me progoniš?“ (Dela 9,4, naglasak dodat). Kako je Isus mogao da kaže „me“ kad je u nebu? To je rekao zato što je posredstvom Duha bio uz svoj narod. Solidarisao se s njima. Njegov Duh je bio s njima i čuvao ih je dok su kroz doline išli ka svom danu konačnog spasenja. Isto čini i za nas.
U Gospodu Isusu imamo Prvosveštenika koji može da saoseća s našim slabostima (Jevrejima 4,15). Kad padnemo u iskušenje da poverujemo u laž da nas je Bog napustio ili da niko drugi ne razume kroz šta prolazimo, možemo biti sigurni u ovo: „Za srce nema tog udarca niti te more da ih i On ne oseti gore.“1 A možemo biti sigurni i u ovo: jednog dana sav jad će ostati za nama, a pred nama će biti samo slava. To je istina u kojoj možemo da se radujemo u današnjem danu, šta god da nam on nosi.
1. William E. Littlewood, “There Is No Love Like the Love of Jesus” (1857).
