U izvesnim događajima u životu, kao što su rođenje deteta ili selidba na drugi kraj zemlje, čini nam se da se sve dešava istovremeno. Najbolji primer za to je možda početak novog života u Hristu. Kad poverujemo u Isusa, u isto vreme dolazi do brojnih promena: opravdavamo se verom, bivamo usvojeni u Božju porodicu, daje nam se novi položaj njegovog deteta i – kao što ovaj stih naglašava – u nas se useljava Sveti Duh.
Kad čovek poveruje u Isusa, Sveti Duh počinje da obitava u njemu dajući mu želju i moć da čini ono što Bog hoće. Ova punina Duha je ključna za hrišćansko iskustvo. Ona pripada svakome ko se uzda u Hrista. Ipak, u praksi čak ni mi vernici ne živimo uvek u punini Božjeg Duha. I dalje postoji mogućnost da neposlušnošću žalostimo Duha koji živi u nama (Efescima 4,30). I dalje je moguće da na nas utiče još nešto osim njega – a upravo zato Pavle ovde podvlači da ne možemo istovremeno da budemo pod uticajem i alkohola i Duha.
Ovo moramo da shvatimo: ako smo Božja deca, Bog nikad ne može prestati da nam bude Otac, ali ako živimo neposlušno, on može da nas liši osećaja svog očinskog blagoslova, prisustva i radovanja u nama. Dete koje je namerno neposlušno mami i tati i dalje može da sedi za doručkom znajući da su mu to i dalje roditelji i da je i dalje njihovo dete, ali biće mu uskraćena radost međusobnog odnosa. Isto je i s nama: ne možemo da živimo u neposlušnosti – ne možemo dozvoliti da nama upravljaju druge brige, prioriteti ili pitanja – a da istovremeno živimo u punini Duha.
Ovo nije problem koji možemo sami da rešimo. Mi se ne ispunjavamo Duhom sami. Puninu Duha ne samo što primamo od Boga, već u toj punini možemo da uživamo samo zahvaljujući Bogu. Sami sebe ne možemo ispuniti, ali možemo i moramo da budemo otvoreni za to. Svaki hrišćanski život je obeležen iščekivanjem da dokazi ispunjenosti Duhom – onoga što Pavle naziva „plodom Duha“ (Galatima 5,22) – postepeno postaju sve očigledniji.
U našem životu i u životu svake crkve postoji snažna potreba da bude ispunjen Duhom – da Duh upravlja njime više nego bilo šta drugo. To je ono što omogućava istinski preobražaj, radost, mir i ljubav. Iz toga proističu pesme kojima se Hristos proslavlja u našem srcu i na našim usnama kad se okupimo. Zato se molimo da nas iznova ispuni:
Božji Duše, na srce mi sleti;
Uzdigni ga i u ritmu kucaj s njim;
Priđi meni slabom, moćan kakav jesi,
I daj da kô što treba i ja tebe volim.1
