Patnja

Polovinom devedesetih moja porodica je prolazila kroz težak period. Mojoj majci su doktori pronašli rak ogromne veličine. Sve je govorilo da neće dugo. Doktori su očistili telo od raka, ali moj um i srce su bili puni pitanja, puni osude prema Bogu. Apsurd, njeno telo čisto od raka, a moj um zatrovan i prljav. Zašto, Gospode, baš moja majka, zašto moja porodica? Zašto baš sada, kada mi je majka najpotrebnija? Ne zadugo posle toga, moja baka oboleva od iste bolesti i nedugo nakon toga odlazi Gospodu. Dolazi 2019. godina i sada moja supruga prolazi kroz iste borbe za život, sa istim neprijateljem, gospodin Rak ponovo napada. Gde sam ja, šta mislite? Kakva sada pitanja imam za Gospoda? Njegovo sam dete? Njegov sluga? Pitanja su ista. Da, ista osuda Boga. Bog umesto na tronu, kod mene je na optuženičkoj klupi. Borba se nastavlja. Tamo gde su doktori rekli tri meseca, Bog kaže četiri godine. Usred svega toga pojavljuje se ova knjiga – „Patnja“ od Pola Dejvida Tripa.
„Ukoliko trenutno patite, pozivam vas da sa mnom krenete na ovo putovanje; nadam se da ću vam pomoći da istražite svoju patnju i pružiti vam odmor usred bola. Ukoliko trenutno ne patite, osvrnite se oko sebe, jer neko u vašoj okolini pati, a ova knjiga će vam pomoći da stanete u njegove cipele i naučite kako da ga volite, sa njim hodate i pomognete mu da nosi teret. Ako ne patite sada, patićete jednog dana. Nekako, na ovaj ili onaj način, patnja uđe na svačija vrata. Ponekad je vidite kako dolazi, a ponekad vas iznenadi, ali uvek dođe, jer smo mi nesavršeni ljudi koji povređuju jedni druge i niko od nas ne može pobeći od slomljenosti sveta koji je naša trenutna adresa.“ Str. 27
Patnja je još uvek tu, ali je Hristos onaj koji je nosi. Pitanje je sada malo drugačije. Umesto da pitam Boga gde je on, ja se sada pitam gde sam ja.