Zahvalnost Bogu je radosna emocija. Imamo osećaj radosnog zahvaljivanja za njegovu milost. Dakle, u izvesnom smislu u samoj emociji zahvalnosti, mi smo i dalje korisnici. Ali po svojoj prirodi, zahvalnost proslavlja onoga koji daje. Kada osećamo zahvalnost, priznajemo svoju potrebu i Božije dobročinstvo, Božiju puninu, bogatstvo njegove slave.
Baš kao što se ponizujem i uvažavam konobara u restoranu kada kažem: „Hvala“, tako se ponizujem i uzvisujem Boga kada osećam zahvalnost prema njemu. Naravno, razlika je u tome što sam zaista beskrajno dužan Bogu za njegovu milost, a sve što radi za mene je besplatno i nezasluženo.
Ali glavna misao je ta da zahvalnost proslavlja onoga koji daje. To proslavlja Boga. I ovo je Pavlov konačni cilj u svom njegovom radu. Da, njegov rad je crkve radi – crkvenog dobra. Ali crkva nije najviši cilj. Poslušajte ponovo: „Jer, sve je to radi vas, da milost, koja se umnožila zahvaljivanjem mnogih, bude još obilnija na Božiju slavu.“ Sve je to radi vas – na Božiju slavu!
Predivna stvar u vezi sa evanđeljem je da je odgovor koji ono zahteva od nas za Božiju slavu, takođe je odgovor koji je najprirodniji i najradosniji; naime, zahvalnost za milost. Božija sveobuhvatna slava u davanju i naša ponizna radost u primanju nisu u suparništvu. Radosna zahvalnost proslavlja Boga.
Život koji daje slavu Bogu za njegovu milost i život najdublje radosti su jedan te isti život. A ono što ih čini istovetnima je zahvalnost.
