Prvi Uskrs nije bio nalik tipičnim uskršnjim proslavama.
Pre nego što je otkriveno da je Isus vaskrsao, dan je bio obeležen suzama, očajanjem i zbunjenošću, a ne radošću, nadom i slavljenjem. Učenici su bili okupljeni iz straha i da bi štitili jedni druge, a ne da bi pevali „Gospod Hristos je vaskrsao, aliluja!“1 Žalosno su sedeli jer se njihova priča iznenada grubo završila, a sledeća strana u knjizi bila je prazna.
Bar su oni tako mislili.
Biblija ne pokušava da porekne ili idealizuje tugu koju su posle raspeća osećali Hristovi sledbenici. Nisu shvatili šta se desilo, a svakako nisu znali šta će se sledeće desiti. Njihova tuga otkriva nam koliko je čovečanstvo ograničeno i nije u stanju da sagleda širu sliku. Uprkos starozavetnim proročanstvima i tome što je sam Isus predskazao svoju smrt (Marko 8,31; 9,31; 10,33-34), u Jovanovom evanđelju čitamo da učenici „još nisu razumeli Pismo, da on treba da vaskrsne iz mrtvih“ (Jovan 20,9). Nisu shvatali da Isus, kad je na krstu rekao: „Svršeno je“ (19,30), nije priznavao poraz, već je objavljivao pobedu.
Ta pobeda je podrazumevala vaskrsenje. Kad je vaskrsli Spasitelj došao kod tužnih, uplašenih i zabrinutih učenika, s njim je došao i preobražaj. Njihova nevera se pretvorila u veru, a tuga u radost. Ta radost bila je utemeljena u činjenici da su shvatili da je Isus ustao iz mrtvih. Ponovo su imali veru i budućnost i sada su bili ukorenjeni u toj divnoj istini. Tama njihovog očajanja je učinila da svetlost vaskrsenja sija još sjajnije.
Ako tragate za bogom kod koga ćete se samo radovati, onda ne tražite Boga iz Biblije. Zbog njega jesmo radosni – više nego zbog bilo koga ili čega drugog – ali on često počinje time što nas najpre rastuži. Žalosni smo zbog ovog izopačenog sveta, zbog našeg greha i jer je Isus umro na krstu zbog naše iskvarenosti, neposlušnosti i nezainteresovanosti. Jedino kad osetimo taj bol, možemo u potpunosti da shvatimo radost koja nastaje kad je naš račun poravnat, dug plaćen i gresi oprošteni. Tada možemo da upoznamo radost ljubavi koja nas voli čak i kad je nismo dostojni – koja nas voli kad ne želimo da slušamo. Kakva je to ljubav? To je Božja ljubav prema ljudima, prema meni i vama! Hajde da danas ne gledamo sebe, nego njega. To je ljubav, a kad znamo da smo na taj način voljeni, u stanju smo da u bolu vidimo isceljenje i znaćemo da tuga može da bude tlo u kome raste večna radost. Na koju oblast vašeg života bi ovo moglo da se odnosi danas – možda na neku koja vas posebno boli, zbog koje naročito žalite ili vas brine? Zapamtite, kroz šta god da prolazite trenutno, jedna istina ostaje, a to je da je Hristos Gospod vaskrsao. Aliluja!
