Naše telo i ono što činimo s njim je bitno.
Kad je reč o telu, apostol Pavle je više puta u svojim poslanicama pokazao veliku brigu. Na primer, Korinćane je upitao: „Zar ne znate da je vaše telo hram Duha Svetoga koji je u vama, koga imate od Boga?“ Potom nastavlja i kaže: „Vi ste, naime, skupo kupljeni, proslavite, dakle, Boga svojim telom“ (1. Korinćanima 6,19-20). Drugim rečima, naša tela pripadaju Bogu koji ih je stvorio i koji ih održava. Ovakvo razmišljanje je u srcu Pavlove teologije.
Pavla je zaista radovalo saznanje da će se Isus proslaviti ili uzvisiti u njegovom telu. Njegovi glavni cilj i molitva bili su da za taj cilj u svojoj službi ima i hrabrosti i vernosti. Za Pavla, uzvisiti Hrista značilo je ceniti njegovo ime: proslaviti ga. Taj stav vidimo i kod Jovana Krstitelja, koji je za Isusa rekao: „On treba da raste, a ja da se umanjujem“ (Jovan 3,30). Slično tome, nigde nećemo videti Pavla kako skreće pažnju na sebe. On je sebe smatrao samo provodnikom koji vodi ka Hristu.
Zato nas ne iznenađuje što Pavle, kad je želeo da potvrdi svoj poziv apostola, nije rekao: „Ubuduće da mi niko ne dosađuje“ zato što je bio silan apostol ili zato što ga je Bog upotrebio da propoveda evanđelje. Ne – rekao je: „Ubuduće da mi niko ne dosađuje, jer ja na svome telu nosim rane Isusove“ (Galatima 6,17, naglasak dodat). Njegova posvećenost se otkrila na njegovom telu. On je sve više bio gonjen zbog svoje odanosti Hristu. Na kraju je u grob otišao s ožiljcima, prebijen i izobličen – ipak, u svim tim iskušenjima, njegov povik je i dalje bio „Radovaću se.“
Bog je bio Gospod nad celim Pavlovim životom: nad njegovim telom, vremenom, celokupnim bićem. Samo to je moglo da mu donese takvu radost. Samo to i nama može da donese takvu radost.
Zaključak je da mi ne pripadamo sami sebi. Ništa što imamo ne pripada nama. Sve nam je dato na upravljanje, bilo da nam je Bog dao mnogo ili malo. Pripadamo Bogu, svom Tvorcu i Otkupitelju. Jednog dana on će nas vaskrsnuti u proslavljenom i nepropadljivom telu (1. Korinćanima 15,42-44, 51-54). Zasad, u ovom životu on nas poziva da mu služimo u ovom telu. Stoga, neka u svemu što radimo naše telo bude prinos koji ćemo radosno staviti pred Boga.
