Jednog Božića je naša porodica rešila da se baci na slagalice. Namestili smo sto, kupili najveću slagalicu koju smo našli i istresli sve deliće. Nažalost, uskoro se pokazalo da nismo imali dovoljno elana za taj zadatak. S vremena na vreme neko bi odlazio do stola, uzimao nekoliko delića, bezuspešno pokušavao da ih uklopi i potom odustajao i odlazio.
I mi ponekad Bibliju proučavamo upravo tako: uzimamo deliće slagalice i ne uspevamo da ih uklopimo niti da vidimo veličanstvenu sliku pred sobom. Drugim rečima, kao što Poslanica Jevrejima kaže, možemo da proučavamo Bibliju i utvrdimo da nam „ne pomože“, jer „nije bila spojena sa verom“ (Jevrejima 4,2). Možda smo temeljni u proučavanju Biblije i disciplinovano učimo napamet njene stihove, pa opet sve vreme odbijamo da od sveg srca prihvatimo mesiju o kome čitamo. Tim ljudima Isus upućuje ove teške reči: „Reč njegova [Božja] ne stanuje u vama, zato što ne verujete onome koga je on poslao“ (Jovan 5,38).
Veoma je otrežnjujuća pomisao da ljudi, čak i kad počnu da razmišljaju o Božjoj reči, i dalje mogu da odbace Isusa, onoga koji daje i održava život. Mi po prirodi želimo da stišamo Božji glas u sebi. Pismo nam kaže da je sasvim prirodno što „nema toga koji Boga traži“ (Rimljanima 3,11).
Ipak, kao što kaže jedan pisac, iako „u samom Pismu nema života… ako idemo putem koji nam ono pokazuje, doći ćemo do Boga i naći ćemo život – ne u Pismu, već u Bogu, preko Pisma.“1 Božja reč u Pismu i utelovljena Božja reč su prepletene, a Duh tu reč donosi ljudima kako bi upoznali i otkrili Hrista.
Da li u mislima nosite deliće Biblije, ali ih ne spajate i ne vidite konačnu divnu sliku Isusa s raširenim rukama, spremnog da spase one koji mu dođu s pokajanjem i verom? Da li ćete svom znanju Božje reči dodati iskrenu veru i tako izbeći zamku da znate za Reč, ali je ne poznajete lično? Da li ćete svakodnevno prilaziti Božjoj reči željno očekujući da susretnete Isusa, dok vam njegov Duh govori kroz nju? Neka naše reči budu odjek proroka Samuila kad je otvorimo: „Govori, čuje sluga tvoj“ (1. Samuilova 3,10).
