Trenutak opisan u 6. glavi Sudija kad Gedeon upoznaje anđela istovremeno je i dramatičan i neprikladan. Anđeo naziva Gedeona „hrabrim junakom“ u času kad se ovaj krije u vinskoj presi i krišom mlati pšenicu, daleko od očiju madijanskih osvajača (Sudije 6,11). Nema tu ni hrabrosti ni junaštva!
Bog nam je ovde Gedeona predstavio verovatno kao mikrokosmos svog naroda. Možda se ovaj u tom času osvrnuo oko sebe pitajući se da li se anđeo stvarno njemu obraća. Na kraju krajeva, Gospod je dozvolio da njegov narod spadne na skrivanje po pećinama. Zato je upitao: „Kad je Gospod s nama, zašto nas snađe sve ovo?“
To pitanje ima smisla: ako je Bog taj koji tvrdi da jeste, zašto dozvoljava da se nađemo u neprijatnim okolnostima u životu? Takvo pitanje nam je svakako poznato. Naš život je obeležen brojnim „ali“, „ako“ i „zašto“. Ipak, treba da nas ohrabri činjenica da Bog, baš kao što je mogao da odgovori na Gedeonova pitanja i plač Izrailja, isto tako može da izađe na kraj i s našim teškim pitanjima – čak i ako njegov odgovor nije uvek ono što očekujemo.
Kad su Izrailjci u Sudijama 6,7 molili Boga za pomoć, nije im odgovorio tako što je poslao ratnika koji će ih osloboditi, već proroka koji će ih poučiti (8. stih). Bog je znao da usred iskušenja u kojima su se našli moraju da čuju njegovu reč kako bi se okrenuli njemu i pouzdali u njegova obećanja. Prorok im je, u suštini, rekao ono što je i anđeo rekao Gedeonu: „Gospod je s tobom.“ Božje prisustvo i prisustvo iskušenja ne isključuju jedno drugo.
Pitanja koja postavljamo ne dobijaju konačan odgovor u nekoj listi tipa „pet lakih koraka“, već u Božjem otkrivenju u njegovoj reči. U Gedeonovom slučaju, Božji odgovor nije čak ni ličio na odgovor. Nije bilo razgovora o situaciji u kojoj se Izrailj našao niti bilo kakvog objašnjenja o njegovim neprijateljima. Umesto toga, Gospod se obratio Gedeonu rečima: „Idi u toj sili svojoj, i izbavićeš Izrailj iz ruku madijanskih. Ne poslah li te?“ (Sudije 6,14).
Gedeon se osećao nedoraslo zadatku: „Čim ću izbaviti Izrailj? Eto, rod je moj najsiromašniji u plemenu Manasijinom, a ja sam najmanji u domu oca svog“ (Sudije 6,15). Ipak, Bog često počne da deluje u nama upravo onda kad priznamo da nismo dorasli nečemu. Dok ne primetimo sopstvenu slabost, nećemo se pokrenuti na molitvu, nećemo biti postojani u iskušenjima niti ćemo prestati da se oslanjamo na sebe. Kad spoznamo svoje nedostatke i saslušamo Božje obećanje da će biti s nama i delovati u nama i preko nas, tek tada ćemo početi predano da mu služimo svime što imamo, koliko god osećamo da smo slabi. Bog u svojoj reči obećava da su naša slabost i njegova snaga dovoljni za svaki zadatak na koji nas poziva (Filipljanima 4,13).
