Svaki pacijent koji je doživeo presađivanje koštane srži zna koliko je važno sprečiti bilo kakvu mogućnost infekcije. Pošto je imuni sistem tada veoma slab, takav pacijent je mnogo podložniji bolestima od ostalih. Ako mu u posetu dođe neko ko kašlje i šmrca, pravdajući se kako „nije to ništa“, to je ružno i prema pacijentu i prema njegovim lekarima. Oni svaku bolest moraju da izbegavaju kao kugu, jer njene posledice mogu da budu fatalne.
Kad je reč o zlu, hrišćanska ljubav treba da bude odraz ovakvog radikalnog razmišljanja. Ne možemo iskreno da volimo druge ako u svom srcu negujemo ili čak tolerišemo zlo i distanciramo se od dobrog. Ne možemo da se poigravamo zloćom niti da nekim gresima prilazimo opušteno. „Gnušanje“ je verovatno najjača reč koju je Pavle mogao da upotrebi. Kad je reč o čistoti, nema ni govora o neutralnosti.
Na početku ovog stiha Pavle je već poučio čitaoce da njihova ljubav treba da bude nelicemerna. Zar onda nije zanimljivo što Pavle odmah posle ljubavi, u suštini, govori o mržnji? Često mislimo da, ako volimo, ne bi trebalo da mrzimo bilo šta ili bilo koga – ali to je čista sentimentalnost. Pavle jasno kaže da se ljubav „ne raduje nepravdi“ (1. Korinćanima 13,6). Ako volite supružnika strastvenom čistotom, onda mrzite sve što može da vas liši takvog odnosa, inače vaša ljubav nije ljubav. Isto važi i za našu ljubav prema onome što je Božje. Ne možemo da volimo svetost ako ne mrzimo njenu suprotnost.
Dok nastavlja, Pavle se od negativnog okreće pozitivnom, koristeći u suštini isti izraz koji i Isus koristi kad opisuje odnos muža i žene (držati se i prionuti, vidi Matej 19,5). Takve izraze Pavle ne koristi proizvoljno. Brak je najbliskija moguća ljudska zajednica – u psihološkom, intelektualnom i duhovnom smislu. Zato Pavle ovde kaže da hrišćanska ljubav treba da bude sjedinjena sa dobrotom čvrsto kao „superlepkom“.
Ne smemo da padnemo u zamku sveta koji „zlo zove dobro, a dobro zlo“, niti da budemo oni koji „prave od mraka svetlost, a od svetlosti mrak“ (Isaija 5,20). Božji narod razume da postoji vreme za ljubav i vreme za mržnju (Propovednik 3,8). Kako biste opisali svoj stav prema zlu – naročito prema onim gresima koji su vam najprivlačniji ili najistaknutiji u životima ljudi oko vas? Šta bi se promenilo kad biste ih se gnušali? Danas se oslonite na Božjeg Duha, koji vas osposobljava da volite kako treba tako što ćete mrzeti ono što i Bog mrzi. To je odjek molitve Džona Bejlija: „O, Bože, daj nam silu da sledimo ono što je dobro. Ne daj da u mislima imamo tajne zle planove koji samo čekaju priliku da se ostvare.“1
