Ponekad smatramo da imamo pravo da osuđujemo druge; to činimo zato što je to privlačno našoj grešnoj prirodi. Ako smo iskreni, priznaćemo da čim stupimo na neki položaj koji nam omogućava da vodimo druge i imamo kakvu-takvu vlast nad njima, zapanjujuće je koliko se brzo nađemo u iskušenju da osudimo umesto da pokažemo milost.
Moramo imati na umu da nismo kvalifikovani da osuđujemo druge. Zašto? Zato što ne znamo šta se dešava u tuđem srcu. Ne znamo tačno šta motiviše druge. Samo Bog može da kaže: „Ja [sam] taj koji ispituje bubrege i srca, i daću vam svakom po delima vašim“ (Otkrivenje 2,23). Pošto ni vi ni ja nismo Bog, onda ne smemo da osuđujemo. Ovu Isusovu zapovest najlakše i najčešće ignorišemo jezikom: osuđujemo tako što govorimo stvari koje štete nečijem ugledu. U hrišćanskim krugovima smo se čak dosetili da ogovaranje maskiramo u brižnost ili zahtev za molitvu, a u stvari kao da jedva čekamo da kažemo: „Čuo si za nju? Znaš ono za njega? Znaš zašto su ono uradili?“ Duh fariseja – duh osuđivanja drugih kako bismo sami sebe prikazali u lepšem svetlu – živ je i zdrav među vernicima.
Zato moramo da budemo dobro svesni reči koje koristimo. Umesto da usta koristimo za osudu, moramo zamoliti Svetog Duha da nam omogući da govorimo reči koje donose život. Pre nego što otvorimo usta, treba da poslušamo savet misionarke Ejmi Karmajkl i zapitamo se: Da li je ono što ću reći blago? Da li je istinito? Da li je neophodno? Pismo je u vezi s tim nedvosmisleno. Priče Solomunove nas uče da su „usta… bezumnog čoveka propast njegova i usne su njegove zamka duši njegovoj“, ali „ko ide okolo i kleveće, otkriva tajne, a ko je veran, čuva ih“ (Priče 18,7; 11,13).
U Isusu imamo Spasitelja čija nas krv čisti od greha svake nehajne reči i komentara koji osuđuje – Spasitelja koji nam prašta tu grešnu težnju našeg srca da igramo ulogu koja pripada samo njemu. Kad to znamo, moramo svakodnevno da se kajemo za grehe svojih usana i molimo Duha da nam obnovi želju da reči naših usta i pomisli našeg srca budu ugodne Ocu (Psalam 19,14).
