Zahvaljivanje nije uvek lako, čak ni kad cela zemlja kao što su SAD proglasi zaseban praznik posvećen upravo zahvalnosti. Za vreme praznika mnogi od nas postaju svesniji životnih okolnosti koje nas baš i ne podstiču na zahvalnost. Nekima od nas su to najusamljeniji dani, dok su neki tužni i opterećeni zbog voljenih koji su odlutali od evanđelja. Neki su pak teško razočarani zbog raznoraznih neuspeha – gubitka posla, pokvarenog odnosa s nekim ili tapkanja u mestu kad je reč o karijeri. Ponekad nam se čini da smo zapali u živo blato potištenosti – a zahvalnost nam je tada „deveta rupa na svirali“.
Kad se nađemo u takvoj situaciji i onda pročitamo „zahvaljujte na svemu“, često se pitamo kako da odreagujemo na to. Pa ipak, Biblija nikad ne podstiče na nešto, a da pritom ne nudi i pomoć.
Odgovor na to kako da stalno budemo zahvalni leži u Božjem delovanju u nama koje nas posvećuje. Reč „posvetiti“ znači „izdvojiti za Boga“. Kad Gospod Isus Hristos zavlada našim životom, Sveti Duh ulazi u nas kako bi nas neprekidno čistio, što je uslov za duhovni rast. Božje delo nam omogućava da budemo onakvi kakve nas Isus želi, „jer Bog je taj što čini u vama da želite i da delate – da mu budete po volji“ (Filipljanima 2,13). Kad smo u Hristu, „ukorenjeni i nazidani na njemu“ (Kološanima 2,7) – kad proučavamo Bibliju, učimo da se molimo, družimo se s Božjim narodom, pričamo drugima o njemu – podsećamo se svega što je on za nas i što je učinio za nas i u nama. Učimo da zajedno sa psalmistom pevamo: „Hvalimo te, Bože, hvalimo; blizu je ime tvoje. Za tebe kazuju čudesa tvoja“ (Psalam 75,1). Koliko god da smo tužni i razočarani, možemo da budemo zahvalni kad se setimo njegovih čudesnih dela – njegovog krsta, raspeća, vaznesenja i unutrašnjeg delovanja njegovog Duha koji nas je doveo u veru i održava nas u njoj.
Naša iskušenja su možda teška i mračna. Možda ne osećamo zahvalnost baš svakog trena. To je u redu, jer nije u tome stvar. Bog nam omogućava da svejedno budemo zahvalni. On nam daje snagu da poslušamo Pavlov podsticaj.
Ako upravo sada ne osećate zahvalnost, onda bi trebalo da bar načas zaboravite na svoje okolnosti i razmislite o Božjem daru ljubavi prema vama. Kad boravimo u Hristu i dopuštamo Božjem Duhu da nastavi sa svojim delom posvećenja, on će nas oživeti iznutra tako da ćemo, čak i kroz suze, bol i razočaranje, moći da reagujemo kad nas pozove: „Dođite, zahvalni, dođite.“1
