Glumac Stiv Makvin je vodio čudesan, mada ponekad i upitan život. Umro je 1980, ali pre nego što se razboleo, jedan verni pastor mu je govorio o evanđelju tako da se pokajao i poverovao u Hrista. Nakon što se obratio, redovno i verno je proučavao Bibliju i odlazio u crkvu, što javnost nije primećivala. Njegov život su obeležili razvodi, zavisnost i loši moralni izbori, ali divio se tome što mu je Bog, uprkos svemu, pokazao toliku ljubav.
Makvin je postepeno shvatao da ga je Bog doveo „na nulu“ kako bi, shvativši svoju ništavnost, mogao da postane nešto. Bog isto čini i s nama.
U ovome smo pozvani da sledimo obrazac samog Isusa. Još od samog rođenja, Hristos je odložio svoju do tada ničim dotaknutu slavu kako bi radi nas došao u ovaj pali i bespomoćni svet. Nije došao na kočiji, već u jasle; nije došao s vladarskom palicom, već u štalu. Isus je bio zemaljski sluga isto koliko i nebeski vladar.
Ipak, kad kažemo da se ponizio, to ne znači da je iz Boga prešao u čoveka, da bi se potom vratio u Boga. Kad čitamo da se „Reč ovaploti i stanova među nama“, treba da razmislimo o divnom paradoksu: naš čudesni Spasitelj je obukao ljudsku prirodu, ne odričući se pritom božanske. On je u potpunosti Bog i u potpunosti čovek!
Naš ograničen ljudski um se ponekad toliko fokusira na tu Hristovu božansku prirodu da gubimo iz vida da je bio čovek baš koliko vi i ja; ponekad smo pak toliko usredsređeni baš na tu ljudsku prirodu da zaboravljamo na njegovo božansko poreklo. Te dve Hristove prirode Sveto pismo drži u savršenoj ravnoteži: iako se našao u liku kao čovek (Filipljanima 2,8), nije bio baš onakav kakav nam se činio.
Isus nije samo onakav kako nam izgleda na prvi pogled. Možda je po izgledu bio nalik ostalima, ali niko drugi ne bi mogao da na lađi, za vreme oluje, ustane i umiri more. Samo Bog može da isceli bogalje i vrati vid slepima. Samo ovaj čovek zaslužuje da mu se anđeli poklone i da ga proslavi cela tvorevina. Pa ipak, kad je trebalo da se rodi u telu, Isus nije pitao: Šta ja imam od toga? Ne, on je znao da „ne dođe da mu služe, nego da posluži i da dade svoj život kao otkup za mnoge“ (Marko 10,45). Bio je spreman da ostavi sve i unizi se do kraja kako bi oni koji uvide svoju ništavnost mogli da dobiju sve. Rodio se u telu da bi služio i postao prelepi uzor poniznosti svima koji će poći za njim. Kako ćete se danas u svojim zadacima i dužnostima ugledati na njega?
