Nick Roark 
​Propovedati verno iz Starog zaveta je uvek izazov. Ali, propovedati verno iz proročkih knjiga je verovatno najveći izazov. „Knjige izraelskih proroka su najteže štivo Starog zaveta, a moguće i da su najteže knjige ikada napisane“ (Delbert R. Hilers, Zavet: Istorija biblijske ideje –  Covenant: The History of a Biblical Idea). Luter se s time slaže: „Proroci govore uvrnuto, kao ljudi koji, umesto da se drže teme, lutaju od jedne teme do druge, pa ne znaš gde je glava, gde je rep, niti shvataš na šta ciljaju“ (Martin Luter, kako ga citira Gerhard fon Rad u svojoj knjizi  Starozavetna teologija 2 – Old Testament Theology vol.2).
Iako postoje teškoće u razumevanju, ne možemo da zapostavimo ni da izbegnemo propovedanje iz proročkih knjiga ukoliko želimo da objavljujemo celokupan Božiji savet (Dela 20:27). Umesto da vam kažem šta da radite, evo kratke liste onoga što ne treba da radite kad propovedate iz proročkih knjiga. Pogledajte sad listu „šta ne raditi“:

Judžin Park
Nakon što je KOVID-19 zaustavio svet, videli smo i lepu i ružnu stranu čovečanstva. Priče o požrtvovanosti radi drugoga nas inspirišu, kao na primer, priča o svešteniku koji je prepustio respirator nekom mlađem po cenu života. A neke druge priče otkrivaju nam ružniju stranu čovečanstva: gomilanje toalet papira, besposleni ljudi koji hrle na plaže i u barove, pa čak i rasizam i nasilje nad Azijatima u Americi.

Marko je  nepristrasan i iskren u svom zapisivanju događaja od tog dana. U 16:8 nam govori da su žene, barem isprva, bile potpuno preneražene, da su pobegle da spase svoj život i ništa nisu rekle.
Ipak, jasno je da ova vest o vaskrsenju mora biti javljena. Božiji glasnik je rekao sledeće:
„Nego, idite i recite njegovim učenicima i Petru: 'On ide pred vama u Galileju. Onde ćete ga videti, baš kao što vam je i rekao.'” (Marko 16:7)
Drugim rečima, vest glasi: Isus je živ i srešćete se s njim baš kao što je i rekao. 

​Evanđelista Marko nam skreće pažnju na različite načine na koje su ljudi reagovali na Isusovu smrt. Dok budemo razmatrali ove reakcije, postavite sebi pitanje o tome šta vidite kad razmišljate o Isusovoj smrti i kako reagujete na nju.

Lajonel Vindzor
​Pre tačno godinu dana došlo je do brutalnog terorističkog napada na džamiju u mestu Krajstčerč, što je među nama izazvalo šok, strah i duboku nesigurnost. Sada, godinu dana kasnije, kad su sve veći napori da se suzbije pandemija COVID-19, opet se suočavamo sa činjenicom da su naš život i zajednice jako osetljivi i nesigurni. I iznova se suočavamo s pitanjem sigurnosti. Zapisao sam svoja razmišljanja o sigurnosti „Pitanje sigurnosti“ (A Question of Security) nakon pucnjave u Krajstčerču. To pitanje je jednako relevantno i za trenutnu situaciju.
Da li se osećate sigurno? Evo odlomka iz Biblije koji direktno odgovara na ovo pitanje:
S njim nas je vaskrsao i posadio nas na nebesima u Hristu Isusu, da bi u budućim vremenima pokazao preobilno bogatstvo svoje milosti u dobroti prema nama u Hristu Isusu.
Efescima 2:6–7
Apostol Pavle ovde govori o sigurnosti koja pripada svakome ko veruje u Isusa Hrista. Ta sigurnost nije garancija da ćemo biti savršeno sigurni od bolesti, živeti u bezbednoj zemlji, imati siguran posao, sigurne finansije ili sigurne odnose s ljudima. To ipak jeste stvarna sigurnost, čvršća i dublje ukorenjena od bilo koje druge sigurnosti. Pa kakva je ta sigurnost i odakle dolazi?

Zoran Tornjanski
Pre nego što će se dogoditi ova situacija sa virusom koji je zahvatio veliki deo sveta, pa i našu zemlju, u našoj zajednici smo čitali Poslanicu Jevrejima. Nedeljama smo čitali o tome koliko je Hrist bolji od svega što nude druge religije, i što nudi ovaj svet. Ta Poslanica je pisana jevrejskim hrišćanima koji su se pokolebali u veri, od kojih su neki razmišljali o tome da ostave Hrista i vrate se u staru religiju – Judaizam. Ova Poslanica govori o opasnosti otpadanja od vere, ali i pokazuje prelepo Evanđelje koje nas motiviše na istrajnost u veri. Nakon što je započelo vanredno stanje u našoj zemlji, i nakon što smo mi kao zajednica odlučili da nećemo imati okupljanja i službe do daljnjeg, počeo sam da razmišljam o istrajnosti u veri o kojoj sam propovedao nedeljama. Da li će vernici moći da istraju u veri sada kada nema javnih službi, kojih neće biti do daljnjeg? Učestvovanje na službama na kojima se molimo, pevamo Bogu, slušamo Božiju Reč i delimo hleb i vino jeste nešto od ključne važnosti za naš duhovni rast i za istrajnost u veri. Ali sada toga više nema. Iako se mi i sada okupljamo nedeljom u duhovnom smislu, i slavimo Boga nedeljom od 10č kod naših kuća, ipak to nije kao što je nekada bilo, i to nije ono pravo hrišćansko slavljenje i zajedništvo. Pomislio sam u sebi, a takođe sam i čuo ovo od jedne osobe: „Ako će neki hrišćani otpasti od vere, to će se sigurno desiti sada...“Prošlo je oko tri nedelje, i toliko vremena nismo imali službe i javna okupljanja. Kakav ovo uticaj ima na crkvu?

Tim Keler
“...da smrću uništi onoga koji ima vlast nad smrću, to jest đavola, i da oslobodi one koji su, bojeći se smrti, celog života bili u ropstvu” (Jevr.2:14,15).Smrt je veliki prekid. Otima od nas naše voljene, ili nas od njih. Smrt je veliki rascep. Cepa materijalni od nematerijalnog dela našeg bića. Razdvaja celovitu osobu, koja ne treba da bude bez tela ni trena.
Smrt je velika uvreda. Podseća nas sve da smo, kako Šekspir kaže, hrana za crve.
to edit.

​Riste Micev
Kada sam bio mali, ne znam ni kako, ni zašto, ni kojom prilikom, otišli smo u Grčku na neku plažu. Retko smo letovali jer često nismo imali sredstava za to, ali srećom Makedonija je blizu Grčke pa je moguće otići na plažu samo na jedan ili dva dana. Uglavnom, sećam se da sam se skinuo u kupaći, osetio toplo grčko sunce, stavio šlauf, i jedva dočekao da zaplivam. Bilo je to pravo uživanje za mene. Moje veštine plivanja bile su početničke, ali sa šlaufom oko struka, imao sam vere u sebe.  Bez obzira na ustalasalo more, polako sam se oslobodio i probao sve i svašta.  Od mojih silnih probanja, nekako se desilo da su moj trup i glava završili pod vodom, dok su moje noge sa sve šlaufom bespomoćno virile iznad vode i davale sve od sebe da situaciju preokrenu u moju korist. vreme je prolazilo, činilo se čitava večnost, nikoga nije bilo oko mene da mi pomogne, i mislio sam da je to kraj. Ni sam ne znam kako, uspeo sam nekako da se prevrnem, jedva nekako sam vrhovima prstiju dotakao tlo, da bih vrlo brzo potom krenuo ka obali i stajao na čvrstom tlu. Konačno sam odahnuo, uveren da sam za dlaku izbegao smrt.

​

​Mark Oden
1. Naša krhkost
Ova globalna kriza nas uči koliko smo slabi kao ljudska bića.
U trenutku pisanja, širom sveta je prijavljeno 98.429 slučajeva korona virusa, što je uzrokovalo 3.387 smrti. Dajemo sve od sebe kako bismo sprečili širenje. Pretpostavljam da smo u većini slučajeva sigurni u eventualni uspeh.
Ali, zamislite da se pojavi virus koji je agresivniji i prenosiviji čak i od korona virusa. Suočeni sa takvom pretnjom, da li bismo mogli da sprečimo izumiranje naše ljudske vrste? Jednostavan odgovor je ne, ne bismo mogli. Lako je to zaboraviti, ali kao ljudska bića, mi smo slabi.
Kako istinito zvuče reči psalmiste: „A čovek – njegovi dani su kao trava. Kao poljski cvet cveta, vetar (ili covid-19) preko njega pređe, i nema ga, i više ga se ne seća njegovo mesto“ (Psalam 103:15-16).
Šta nas uči lekcija o našoj krhkosti? Možda nas podseća da svoje ovozemaljske živote na uzimamo zdravo za gotovo. „Nauči nas da brojimo svoje dane, da steknemo mudro srce“ (Psalam 90:12).

Zoran Tornjanski 

CRKVA
Kada kažemo ’crkva’, na šta mislimo? Mislimo prvo na univerzalnu Crkvu, odnosno sve vernike od Pentekosta (Dela 2) do danas, i one koji će se obratiti do kraja vremena. A mislimo i na lokalnu crkvu, odnosno skup vernika u jednom mestu koji se svake nedelje sastaje kako bi slavio Gospoda. Univerzalna Crkva je Telo Hristovo na zemlji, a lokalna crkva je Telo Hristovo u mestu u kom se nalazi. I naravno, u većim mestima postoji i više crkava koje su Hristove, i svaka od njih jeste Hristovo Telo. Reč koju su autori Svetog pisma koristili svaki put kada je nama prevedeno kao ’crkva’, je reč ’ekklēsia’. I ova reč znači ’oni koji su pozvani’. Drugim rečima, oni koji su pozvani iz ovog sveta, koje je sam Bog pozvao da budu njegov narod. To su oni za koje je Isus umro i vaskrsnuo. U Novom zavetu ova reč se spominje 114 puta u 111 stihova. 

​Kevin Dejang​
Dve crkve iz Otkrivenja koje nemaju ni jednu pozitivnu osobinu su upravo one dve koje spolja izgledaju najimpresivnije – crkve u Sardu i Laodikiji. A dve crkve koje nemaju ni jednu negativnu osobinu su one dve koje su najviše zlostavljane i nemoćne – crkve u Smirni i Filadelfiji. Najjače crkve imaju najviše slabosti, a najslabije crkve imaju najviše snage.

​Kada podučavamo/ propovedamo ili savetujemo iz Biblije, naročito iz Starog zaveta, izbegavajmo moralističko podučavanje koje se fokusira na pojedinca i podstiče ugledanje na ‘junaka’ (na primer, David). Ne, Isus jeste i treba da bude viđen kao centar svake priče…. u centru nije osoba koja pati. Sve priče u Starom zavetu ukazuju na Hrista i/ili njegovo delo (Luka 24:26-27). ​