Najvažnije vreme za odlazak u crkvu

Najvažnije vreme da budete u crkvi je kada za to niste raspoloženi.
Nedavno sam razgovarao sa troje hrišćana – dvoje su se borili sa depresijom, a treći je nedavno doživeo težak raskid veze – koji su u toku teškog perioda prestali da se okupljaju sa Božijim narodom. Bilo to na nekoliko nedelja ili nekoliko meseci, svo troje su doneli odluku da prestanu da idu u crkvu. Jedan je rekao da mu odlazak u crkvu ne bi doneo nikakvo zadovoljstvo, prosto nije osećao povezanost. Drugi je rekao da bi bilo čudno, jer ne želi da vidi svoju bivšu. Zadnji je rekao da ne bi bilo od pomoći, jer više nema želju da tamo bude.
Ne želim sada da umanjujem njihvove terete ili da ih osuđujem zbog načina na koji se osećaju. Ne pišem njima ili o njima. Jednostavno pišem svakom hrišćaninu koji se oseća isto kao oni, koji oseća (kao što sam se ja osećao) da okupljanje sa Božijim narodom neće doneti nikakvo zadovoljstvo, neće biti od pomoći, ili će prosto biti čudno.
Pišem kako bih rekao nešto što sam rekao trojici mojih prijtelja u jednom trenutku naših razgovora: Najvažnije vreme da budete u crkvi je kada za to niste raspoloženi.   

Mnogo više od samo mesta
Da, znam da crkva nije mesto, već ljudi. Crkva nije građevina, već telo. Crkva je nešto što mi kao hrišćani jesmo, ne samo mesto gde kao hrišćani idemo. Da, znam takođe, da je crkva porodica koja bi trebalo da se sastaje, proučava, hrani se, ima zajedništvo, moli se i služi tokom cele nedelje, a ne samo u nedelju. Znam ove stvari, i ako hodate sa Bogom neko vreme, znate to i vi.
Ali, takođe znam da su uobičajena, redovna i organizovana crkvena okupljanja, nešto što karakteriše, obeležava i oživljava crkvu (Jev. 10:24-25). Telo koje nikada nije zajedno više liči na skladište veštačkih udova, a porodica koja nikad ne večera, ne putuje, ili se ne okuplja, neće biti zdrava porodica, ili porodica uopšte.
Naravno, uvek možete slušati pesme slavljenja i propoved na internetu, ali tu neće biti ličnih odnosa, zajedništva licem u lice, niti će biti uzimanja hleba i vina. Narvno, uvek možete čitati Bibliju i moliti se dok ste sami, ali tada nećete čuti promišljeni glas vašeg pastira koji vas poučava, teši i ispravlja. Mogli biste jednostavno da pohađate neku drugu crkvu na određeno vreme zbog toga što je vaša crkva postala nezadovoljavajuća, ali to ne bi bilo ophođenje prema vašaj crkvi kao prema zajednici saveza.
Savezi se sklapaju za teška, a ne laka vremena. Kada sve ide lako, savezi nam nisu potrebni, jer sve možemo izdržati i ostati zajedno samo zahvaljujući osećanjima. Međutim, zajednice saveza nas drže kada posustajemo i podižu nas kada padnemo. One nas ohrabruju kada smo umorni i bude nas kada zadremamo. Izvlače nas iz naših zona udobnosti i podstiču na posvećenost i prihvatanje odgovornosti. One nas pozivaju da se vratimo nazad u vrt hrišćanske zajednice gde ćemo rasti.

Ne radi se o vama
Razumem da tim sljavljenja nije odabrao najnovije pesme; pastor nije imao dovoljno vremena, resursa i tim profesionalnih pisaca govora, kako bi spremio očaravajuću propoved; možda članstvo nije savršena kombinacija starijih svetaca koji bi vam bili mentori, mlađih svataca koji bi vam ulili novu snagu, zrelih svetaca koji bi vas savetovali, gostoprimljivih svetaca koji bi vas ugostili, i druželjubivih svetaca kojima bi stalo do vas.
Ali, znam i ovo: ako vaša crkva veruje u Bibliju, propoveda evanđelje, upražnjava crkvene obrede i služi, onda vaša crkva ima svece. Ti sveci su vaši braća i sestre, vaši očevi i majke, vaši umorni saputnici koji prolaze kroz istu pustinju kao i vi – dalje od Egipta, okruženi stubovima oblaka i vatre, očima usmerenim na obećanu zemlju.
Sve ovo govori da se ne radi o vama.
Ljudima od kojih biste želeli da im je stalo, da brinu i interesuju se za vas, potrebno je isto što i vama (Gal. 6:9-10). Pastor za kojeg želite da bude bolji propovednik se verovatno moli ovog jutra za vas da budete bolji slušačac (Mk. 4:3-8, 14-20; Jk. 1:22-25). Onim ljudima čije duhovne darove očajno trebate, su takođe, potrebni vaši darovi (Ef. 4:15-16). Ljudima čije vam zajedništvo nije na korist, ne uživate u njemu, ili je jednostavno čudno, nije potrebna vaša kritika već vaše partnerstvo u evanđelju (Fil. 4:2-3).
A ni jednu od ovih stvari ne možete da pružite ako niste prisutni.

Važno sredstvo milosti
U svako vreme i na svakom mestu, okupljanje svetaca je sredstvo milosti dato od Boga radi poučavanja njegovog naroda. Hrišćani se okupljaju da obožavaju, ne zbog toga što bi to možda bilo korisno, ako bi se sve zvezde poklopile, ako bi naš vođa isplanirao savršenu službu, ako bi nam se svako smeškao savršenom dozom iskrenosti i svaki razgovor vodio besprekorno, pri tome nas uključujući u meri da ne bude ni previše lično, ni previše površno.
Okupljamo se jer je Bog koga obožavamo uspostavio naše okupljanje kao glavni način kroz koji nas vodi do zrelosti, osnažuje i teši. Ovo se ne dešava samo kada nas pesme, molitve, propovedi ili časovi nedeljne škole dotaknu tamo gde nam je to potrebno. Okupljamo se jer Bog izgrađuje svoj narod kroz naše sastanke svaki put, na svakom mestu, bez greške i bez obzira kako se mi osećali. Naša okupljanja su poput kiše u polju.

Traži milost pa idi
Znam da ćete možda u nedelju ujutro biti neraspoloženi. Možda će neraspoloženost trajati neko vreme. Ali, tražim od vas da verujete Bogu, tražite milost i idite.
Idite, jer se crkva okuplja svake nedelje kako bi se prisećala Isusove smrti za naše grehe i Hristovog vaskrsenja iz mrtvih, a upravo to je potrebno da se sećamo i slavimo, bez obzira na sve drugo što se dešava u našim životima.
Idite, jer stena koja vas zarobljava u pećini depresije može biti pomerena preko noći, a jednom kada to Bog uradi, ni jedan rimski ili jevrejski sveštenik ga ne neće moći zaustaviti. Idite, jer se okupljate u iščekivanju na veći brak od onog kojem ste se nadali ove godine. Idite, ne zbog toga što vaša iskušenja nisu stvarna, već zbog toga što hleb i vino na stolu predstavljaju raspeće najgorih grehova koje ste ikada mogli da počinite, i najgore stvarnosti koju ste ikada mogli da očekujete.
Idite, i dok idete, rastite. Idite, i dok idete, služite. Idite, i dok idete, dozvolite Bogu da uzme delove vašeg srca i spoji ih u mozaik koji je završen u potpunosti samo kada sveci na duge staze ostaju posvećeni Božijem delu, kada jedan drugom govore istinu u ljubavi (Ef. 4:15-16).
Najvažnije vreme da budete u crkvi je kada za to niste raspoloženi. Stoga, braćo i sestre, molim vas: idite.