Tako se Isus molio poslednje večeri, uoči dana kad će umreti.
Zamislite da možete zauvek da uživate u najvećem mogućem užitku sa neiscrpnom energijom i strašću. Sada to ne možemo iskusiti. Evo zašto:
Prvvo – ne postoji ništa u celom stvorenom svetu što za nas ima dovoljno veliku vrednost da zadovolji najdublje čežnje našeg srca.
Drugo – nemamo snagu potrebnu za neiscrpno uživanje u najdivnijim bogatstvima
Treće – naše radosti na ovom svetu uvek imaju kraj i to je prepreka koja nam stoji na putu do potpunog zadovoljstva. Ništa nije trajno, ali ako Isusov cilj bude postignut i njegova molitva iz Jovana 17:26 uslišena, to će se promeniti. On se ovako molio: „da ljubav kojom si me (ti, Oče) zavoleo bude u njima”. Božija beskrajna, zadovoljstvom ispunjena ljubav prema njegovom Sinu – u nama!
Ako Božije uživanje u Sinu postane i naše uživanje u Sinu, onda će Isus, koji nam donosi radost, imati za nas neiscrpnu vrednost. Nikada nam neće dosaditi, neće nas iznervirati i neće nas razočarati. Ne može se zamisliti veće blago nego što je Božiji Sin. Naša sposobnost da se posvetimo tom neiscrpnom blagu neće biti ograničena ljudskom slabošću. Uživaćemo u Sinu Božijem isto onoliko koliko i Otac. Za to se Isus molio!
Božije ushićenje Sinom biće i u nama. I mi ćemo biti oduševljeni Sinom. I to nikada neće prestati, jer ni Otac ni sin neće prestati da postoje.
Naša ljubav prema njima biće kao i njihova međusobna ljubav i volećemo ih bez prestanka. Ljubav nam nikada neće oslabiti.
