Blagodat nam ne gleda kroz prste kad zgrešimo − to je dar koji nas osposobljava i daje nam snagu da ne grešimo. Blagodat je moć, a ne samo oproštaj.
To je, na primer, jasno vidljivo u 1. Korinćanima 15,10. Pavle opisuje blagodat kao moć koja mu daje snagu da deluje. To nije jednostavno oproštaj greha, već snaga da se napreduje u poslušnosti. „Potrudih se više od svih njih, ali ne ja, nego blagodat Božija sa mnom.“
Zato, kad se trudimo da budemo poslušni Bogu, to ne činimo u svojoj snazi, nego „snagom koju Bog daje; da se u svemu proslavlja“ (1. Petrova 4,11). To je poslušnost vere, vere u Božju milostivu moć koja neprekidno stiže i snaži nas da uradimo ono što treba.
Pavle to potvrđuje u 2. Solunjanima 1,11-12 time što svaki naš čin dobrote naziva „delom vere“ i govoreći da je slava koju to donosi Isusu „po blagodati Boga našega“ jer se dešava „u sili“. Pogledajmo celi odlomak:
„Zato se i molimo svagda za vas da vas naš Bog udostoji i pozove, i ispuni svaku dobru volju u dobroti i delo vaše vere u sili, da se ime Gospoda našega Isusa proslavi u vama – i vi u njemu – po blagodati Boga našega i Gospoda Isusa Hrista.”
Poslušnost kojom je Bog zadovoljan nastaje silom Božje blagodati u veri. Ista formula važi za svaku fazu hrišćanskog života. Moć Božje blagodati koja spasava posredstvom vere (Efescima 2:8) ista je moć Božje blagodati koja posvećuje posredstvom vere.
