Bog nije idolopoklonik

Pavle kaže da Hristos dolazi naročito da bi bio proslavljan i da bismo mu se divili. Zato dolazi.

Ljudi se spotiču kod učenja da Bog uzdiže svoju slavu i traži da ga njegov narod slavi jeste taj što Biblija podučava nas da ne budemo takvi. Na primer, Biblija kaže da „ljubav ne traži svoje“ (1. Korinćanima 13:5).

Kako Bog može biti pun ljubavi, a ipak potpuno posvećen traženju svoje slave i radosti? Kako Bog može biti za nas ako je do toliko krajnje mere za sebe?

Odgovor koji predlažem je sledeći: pošto je jedinstven kao najslavnije, potpuno samodovoljno biće, Bog mora biti za sebe ako će da bude za nas. Pravila poniznosti koja se odnose na stvorenje ne mogu se istovetno primeniti na Stvoritelja.

Ako bi se okrenuo od sebe kao izvora beskrajne radosti, prestao bi da bude Bog. Odrekao bi se beskrajne vrednosti sopstvene slave. Time bi poručio da postoji nešto vrednije od njega samog. Počinio bi idolopoklonstvo.

Mi time ne bismo dobili ništa. Kuda da idemo kada je naš Bog postao nepravedan? Gde u svemiru da nađemo stenu integriteta kada je i Božije srce prestalo da vrednuje ono najvrednije? Kome da se okrenemo sa svojim obožavanjem kada je sam Bog prestao da tvrdi da ima beskrajnu vrednost i lepotu?

Ne, ne treba da pretvorimo Božije samouzdizanje u ljubav time što ćemo zahtevati da Bog prestane da bude Bog.

Umesto toga treba da uvidimo da je Bog ljubav upravo zato što neumorno traži slavu svoga imena u srcima svog naroda. Naše slavljenje njegove veličine jeste kamen temeljac naše radosti i njegove veličine.