Ugodnost slavljenja

Zašto Bog zahteva da moramo da slavimo Boga?

K. S. Luis:
Baš kao što ljudi spontano slave sve ono što cene, tako spontano podstiču i nas da im se pridružim u hvaljenju toga: „Zar nije divna? Zar nije veličanstveno? Zar ne misliš da je to predivno?“

Kada psalmisti svima govore da slave Boga, Moja cela, opštija teškoća u vezi sa hvaljenjem Boga oslanjala se na moje apsurdno poricanje, u pogledu onog što je vrhovno vredno, onoga čemu se radujemo, onoga čemu ne možemo da se odupremo, svega drugoga što cenimo.

Mislim da se radujemo hvaljenju onoga u čemu uživamo jer ta hvala nije samo izraz već upotpunjuje uživanje; to je njeno određeno ispunjenje. Momak i devojka ne govore jedno drugom koliko su lepi zbog komplimenata, već radost nije potpuna dok ne bude izražena.

To je odgovor – rešenje za ono što izgleda kao Božija egomanija kada  on zahteva od nas da ga slavimo! To je zahtevanje naše najveće sreće. Mi slavimo ono u čemu uživamo jer je radost nepotpuna sve dok ne bude izražena u hvali. Da nam nije dopušteno da govorimo o onome što cenimo, da proslavljamo ono što volimo i hvalimo ono čemu se divimo, naša radost ne bi bila potpuna.

Dakle, ako nas Bog voli dovoljno da učini našu radost potpunom, ne samo da nam mora dati sebe; mora od nas zadobiti slavljenje našeg srca – ne zato što treba da prikrije neku slabost u sebi ili da kompenzuje za neku svoju manjkavost, već zato što nas voli i traži puninu naše radosti koja se može pronaći samo u poznavanju i slavljenju njega, najveličanstvenijeg od svih bića.

Ako je on istinski za nas, on mora biti za sebe! Bog je jedino biće u velom svemiru za koga je čin traženja sopstvene slave krajnji čin ljubavi. Za njega, samoproslavljanje je najveća vrlina. Kada on čini sve stvari na hvalu sopstvene slave  (Efescima 1,12; 14), on za nas čuva i nudi nam jedinu stvar na celom svetu koja može da zadovoljni naše čežnje.

Bog je za nas! Temelj te ljubavi je da je Bog bio, jeste, i uvek će biti za sebe.