Isus neće sedeti po strani i tek tako dozvoliti da nas vera napusti. On uzima oružje reči i govori je u sili svima kojima je teško da veruju.
Njegov cilj je da porazi strahovanje da Bog nije Bog koji nam zaista želi dobro − da on nije uistinu darežljiv, rad da pomogne, ljubazan i nežan, već da ga u suštini zamaramo, da je zlovoljan i ljut.
Ponekad, čak i ako verujemo da je Bog dobar prema nama, u srcu osećamo da je ta njegova dobrota iznuđena ili prisilna − recimo, kao kod sudije koga je vešti advokat saterao u ćošak na osnovu neke sitne formalnosti, pa sad mora da oslobodi zatvorenika koga bi inače najradije poslao u zatvor.
Ali Isus se trudi da nam pomogne da Boga ne doživljavamo tako. On se u Luki 12:32 trudi da nam opiše koliko je vredna i izuzetna Božja duša tako što nam pokazuje koliko se Bog raduje kada nam daje carstvo.
„Ne boj se, malo stado; jer se svidelo vašem Ocu da vam da carstvo.“ Svaka reč ove zadivljujuće rečenice ima za cilj da umanji strah s kojim se borimo i za koji Isus zna, a to je strah da Bog žali zbog dobra koja nam pruža, da je ograničen, da nevoljno čini lepe stvari i da je u suštini gnevan i spreman da to i pokaže.
Luka 12:32 je rečenica koja govori o Božjoj prirodi. Ona govori o tome kakvo je Božje srce. To je stih o onome zbog čega se Bog raduje − ne samo o onome šta će Bog uraditi ili šta mora da uradi, već o onome u čemu uživa, što voli da radi, čime je zadovoljan. Svaka reč je važna. „ Ne boj se, malo stado; jer se svidelo vašem Ocu da vam da carstvo.“
