Mi ne proslavljamo Boga tako što zadovoljavamo njegove potrebe, nego tako što se molimo da on zadovolji naše potrebe – i verujući da će nas uslišati, i živeći u radosti te sveobuhvatne brige dok polažemo svoje živote u ljubavi za druge ljude.
Ovde se nalazimo u srži dobrih vesti hrišćanskog hedonizma. Bog instistira na tome da ga zamolimo da nam pruži pomoć da bi on dobio slavu: „Kad me prizoveš u dan nevolje, izbaviću te, i ti ćeš me slaviti“ (Psalam 50:15). Ovo nam nameće zapanjujuću činjenicu da se moramo čuvati toga da ne pomislimo da smo mu potrebni. Moramo se čuvati služenja Bogu, i moramo posebno da se staramo da mu dopustimo da on služi nama, da ga ne bismo lišili njegove slave. „Niti ga [Boga] ljudske ruke poslužuju“ (Dela 17:25).
Ovo zvuči veoma čudno. Većina nas misli da je služenje Bogu sasvim ispravna stvar. Nismo smatrali da služenje Bogu može da bude uvreda za njega. Ali razmišljanje o samom značenju molitve čini ovo jasnim.
U romanu Robinzon Kruso, junak ovog romana uzeo je stihove iz Psalma 50:12-15 kao svoj omiljeni tekst u koji se može pouzdati dok je nasukan na ostrvu: Bog kaže: „Da ogladnim, ne bih ti rekao, jer svet je moj i sve što je u njemu . . . kad me prizoveš u dan nevolje, izbaviću te, i ti ćeš me slaviti.“
Što znači sledeće: postoji način da služimo Bogu koji bi njega omalovažio kao onoga kome je potrebna naša služba. Ah, koliko samo moramo da budemo oprezni da ne ometamo silnu Božiju milost u Hristu. Isus je rekao: „Sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi i da svoj život da kao otkupninu za mnoge“ (Marko 10:45). On ima za cilj da služi. On ima za cilj da primi slavu kao Darodavac.