Mi ne proslavljamo Boga tako što zadovoljavamo njegove potrebe, nego tako što se molimo da on zadovolji naše potrebe – i verujući da će nas uslišati, i živeći u radosti te sveobuhvatne brige dok polažemo svoje živote u ljubavi za druge ljude.
Ovde se nalazimo u srži dobrih vesti hrišćanskog hedonizma. Bog instistira na tome da ga zamolimo da nam pruži pomoć da bi on dobio slavu: „Kad me prizoveš u dan nevolje, izbaviću te, i ti ćeš me slaviti“ (Psalam 50,15). Ovo nam nameće zapanjujuću činjenicu da se moramo čuvati toga da ne pomislimo da smo mu potrebni. Moramo se čuvati služenja Bogu, i moramo posebno da se staramo da mu dopustimo da on služi nama, da ga ne bismo lišili njegove slave. „Niti ga [Boga] ljudske ruke poslužuju“ (Dela 17,25).
Ovo zvuči veoma čudno. Većina nas misli da je služenje Bogu sasvim ispravna stvar. Nismo smatrali da služenje Bogu može da bude uvreda za njega. Ali razmišljanje o samom značenju molitve čini ovo jasnim.
U romanu Robinzon Kruso, junak ovog romana uzeo je stihove iz Psalma 50,12-15 kao svoj omiljeni tekst u koji se može pouzdati dok je nasukan na ostrvu: Bog kaže: „Da ogladnim, ne bih ti rekao, jer svet je moj i sve što je u njemu . . . kad me prizoveš u dan nevolje, izbaviću te, i ti ćeš me slaviti.“
Što znači sledeće: postoji način da služimo Bogu koji bi njega omalovažio kao onoga kome je potrebna naša služba. Ah, koliko samo moramo da budemo oprezni da ne ometamo silnu Božiju milost u Hristu. Isus je rekao: „Sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi i da svoj život da kao otkupninu za mnoge“ (Marko 10,45). On ima za cilj da služi. On ima za cilj da primi slavu kao Darodavac.
