Po mom mišljenju, najzadivljujuća slika Hristovog drugog dolaska nalazi se u Evanđelju po Luki 12:35-37, koja ovako opisuje povratak gospodara sa svadbe:
„Neka vam bedra budu opasana i neka vaše svetiljke gore, kao onima koji čekaju da im se gospodar vrati sa svadbe, da mu odmah otvore kada dođe i pokuca. Blago onim slugama koje gospodar zatekne budne kada dođe. Istinu vam kažem: on će se sam opasati, posesti ih za trpezu i posluživati ih.“
Sasvim sigurno, mi smo nazvani slugama – i to nesumnjivo znači da treba da radimo tačno ono što nam se kaže. Ali lepota ove slike je u tome što „gospodar“ instistira na služenju. Možda smo to očekivali za vreme Isusove službe na zemlji, budući da je rekao: „Sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi i da svoj život da kao otkupninu za mnoge“ (Marko 10:45). Međutim, Luka 12:35-37 je slika drugog dolaska, kada Sin čovečiji dolazi u zaslepljujućoj slavi svog Oca „sa svojim moćnim anđelima, u usplamtelom ognju“ (2. Solunjanima 1:7-8). Zbog čega bi Isus bio prikazan kao poslužitelj za stolom prilikom drugog dolaska?
Zbog toga što je sama srž njegove slave punina milosti koja se preliva u dobroti prema ljudima koji su u potrebi. Zbog toga Efescima 2:7 kaže da Bog ima za cilj da „u budućim vremenima pokaže preobilno bogatstvo svoje milosti u dobroti prema nama u Hristu Isusu“.
U čemu se ogleda veličina našeg Boga? Šta ga čini jedinstvenim u svetu? Isaija odgovara: „Od pradavnih vremena niko nije čuo, nijedno uho nije čulo, nijedno oko videlo drugoga Boga osim tebe, koji radi u korist onih koji ga iščekuju“ (Isaija 64:4). Nema drugog Boga kao što je on. On nikada ne odustaje od uloge neiscrpnog dobročinitelja svog uvek zavisnog, srećnog naroda.
