Isus se ne stidi i ne boji da nam odmah kaže „najgoru vest“ − bolnu cenu koju kao hrišćani plaćamo: mrska porodica (stih 26), nošenje krsta (stih 27), odricanje od svega što posedujemo (stih 33). U zavetu milosti nema sitnih slova. Sva su krupna i debela. Nema jeftine milosti! Veoma je skupo! Dođi i budi moj učenik.
Ali Satana sakriva svoje najgore i pokazuje samo najbolje. Na njegovom ugovoru su sve važne stvari napisane sitnim slovima na pozadini lista.
Na prednjoj strani je velikim i masnim slovima napisano: „Nećete vi umreti“ (1. Mojsijeva 3:4) i „Daću ti sve ovo ako padneš i pokloniš mi se“ (Matej 4:9). Ali na pozadini lista, sitnim slovima − toliko sitnim da ih možemo pročitati samo uz pomoć biblijske lupe − piše: „A kad prolete zadovoljstva, patićeš zauvek sa mnom u paklu“.
Zašto je Isus spreman da nam pokaže svoje „najgore“ uz svoje najbolje, dok će nam Satana pokazati samo svoje najbolje? Metju Henri odgovara: „Satana pokazuje najbolje a krije najgore zato što njegovo najbolje ne može da nadmaši njegovo najgore; ali Hristovo može, i to izobilno“.
Isusov poziv nije samo poziv na patnju i odricanje od sebe; to je, pre svega, poziv na banket. To je pouka parabole u stihovima Luka 14:16-24. Isus takođe obećava slavno vaskrsenje, gde će sve što je izgubljeno u ovom životu biti nadoknađeno (Luka 14:14). Takođe nam kaže da će nam pomoći da izdržimo teškoće (Luka 22:32). Kaže i da će nam Otac dati Svetog Duha (Luka 11:13). Kaže da nam, čak i ako nas ubiju zbog carstva, „neće propasti ni dlaka s glave“ (Luka 21:18).
To znači da ćemo, kad sednemo da sračunamo koliko nas košta da sledimo Isusa − kad odmerimo „najgore“ i „najbolje“ − zaključiti da je vredan toga, i to neizrecivo (Rimljanima 8:18; 2. Korinćanima 4:17).
Za Satanu to ne važi. Sladak je čoveku hleb od prevare, ali mu se posle napune usta peska (Priče 20:17).
