Deca raspevanog Boga

Možete li da zamislite Isusa kako peva?

Da li je bio bas ili tenor? Da li je pevao onako obično, narodski? Ili je imao čist, kristalni glas?

Da li je zatvorio oči i pevao Ocu? Ili je gledao učenicima u oči i prijateljski se osmehivao?

Da li je on započinjao pesmu? Ili su to možda radili Petar ili Jakov, ili pak Matej?

Jedva čekam da čujem Isusa kako peva! Mislim da bi planete poiskakale iz orbita kad bi pustio svoj pravi glas u svemiru. Ali mi imamo carstvo koje ništa ne može potresti i zato hajde, Gospode, počni! Pevaj!

Hrišćanstvo je „pevajuća“ vera i ne može biti drugačije. Njen osnivač je pevao. Naučio je da peva od Oca. Sigurno su zajedno pevali celu večnost. Da li i vi to mislite? Zar beskrajna i večna sreća u zajednici Trojice ne bi pevala?

Biblija kaže da je svrha naše pesme „da pevamo u glas veselo“ (1. Dnevnika 15:16). Niko u svemiru nema više radosti od Boga. On je bezgranično radostan. On se celu večnost raduje u prikazima sopstvene savršenosti odražene u božanstvu njegovog Sina.

Božja radost je nezamislivo moćna. On je Bog. Kad on progovori nastaju galaksije, a kad peva od radosti, oslobađa se više energije nego što postoji u celokupnoj materiji i pokretu svemira.

Ako je odredio da pesmom pokažemo koliko se naše srce raduje u njemu, zar to nije zato što i sam zna koliko je srećan kad pesmom u Duhu iskaže radost zbog Sina u kome vidi svoj lik? Mi smo raspevani narod jer smo deca raspevanog Boga.