Dobra vest: Bog je srećan

Ovo je divna rečenica iz Prve poslanice Timoteju, zakopana pod površinom poznatih i čestih biblijskih reči. Ali kad je otkopamo, ona zvuči ovako nekako: „Po dobroj vesti o srećnom Bogu“. Reč „blaženi“ nije ona koja znači „hvaljeni“, već ona koja znači „srećan“.

Veliki deo Božje slave čini upravo njegova sreća.

Apostolu Pavlu je bilo neshvatljivo da bi Bog lišen beskrajne radosti mogao i dalje da bude slavan. Biti beskrajno slavan značilo je biti beskrajno srećan. Upotrebio je baš taj izraz, „slava srećnog Boga“, jer je Bog slavan kad je tako srećan.

Božju slavu umnogome karakteriše činjenica da njegova sreća prevazilazi našu najluđu maštu. Kao što je rekao Džonatan Edvards, slavni propovednik iz 18. veka, „deo Božje punine koju možemo videti je i njegova sreća. Ta sreća se ogleda u uživanju i radosti u sebi samom; isto važi i za sreću kod stvorenih“.

A Pavle kaže da je to ključni deo evanđelja: „…po evanđelju o slavi blaženoga Boga“. Dobra vest je što je Bog tako slavno blažen, odnosno, srećan. Sa mračnim i nesrećnim Bogom niko ne bi hteo

da provede večnost.

Ako je Bog nesrećan, onda cilj evanđelja − biti s Bogom zauvek − nije srećan cilj, a to znači da onda i nema evanđelja. Ipak, Isus nas poziva da večnost provedemo sa srećnim Bogom kad kaže: „Uđi u radost svoga gospodara“ (Matej 25:23).

Isus je u Jovanu 15:11 rekao: „Ovo sam vam govorio, da moja radost bude u vama i da se vaša radost ispuni“. Isus je govorio, živeo i umro da bi njegova radost − Božja radost − bila u nama i da bi naša radost bila potpuna. Zato je evanđelje „evanđelje o slavi srećnog Boga“.