Da li je stradanje hrišćanina zbog progonstva isto kao stradanje zbog raka? Da li obećanja data u slučaju jednog važe u slučaju drugog? Moj odgovor je da čitav život, ako se živi iskreno po veri ili traganje za Božijom slavom I spasenju drugih, nailaziće na nekakve prepreke I stradanja.
Stradanje koje dolazi jeste deo cene života u kom ste poslušni Božijem pozivu. Kada biramo da sledimo Hrista onako kako nas on usmerava, biramo sve što taj put uključuje pod njegovim suverenim proviđenjem. Stoga, sve stradanje koje se javlja kao deo poslušnosti jeste stradanje sa Hristom i za Hrista – bez obzira da li je u pitanju rak ili sukob.
Ono je „izabrano“, to jest, mi svojevoljno krećemo putem poslušnosti na kojem nam se dešava stradanje, ali ne gunđamo protiv Boga. Možemo se moliti, kao što se Pavle molio, da stradanje prestane (2. Korinćanima 12:8), ali ako je takva Božija volja, na kraju je prihvatamo kao deo cene učeništva na stazi poslušnosti na putu do neba. Sva iskustva stradanja na putu hrišćanske poslušnosti, bez obzira da li dolaze od progonstva, bolesti ili nesreća, imaju nešto zajedničko: sva prete našoj veri u Božiju dobrotu i kušaju nas da odemo sa puta poslušnosti.
Zbog toga svaki trijumf vere i svaka istrajnost u poslušnosti jesu svedočanstvo o Božijoj dobroti i Hristovoj dragocenosti – bez obzira da li je neprijatelj bolest, Sotona, greh ili nešto drugo. Otud, svako stradanje, svake vrste, kroz koje istrajemo na putu našeg hrišćanskog poziva jeste stradanje „sa Hristom“ i „za Hrista“. Sa njim u smislu da nam stradanje dolazi dok sa njim hodamo u veri i u smislu da istrajavamo u snazi koju on daje kroz njegovu prvosvešteničku službu saosećanja (Jevrejima 4:15). Za njega u smislu da stradanje ispituje i dokazuje našu vernost njegovoj dobroti i sili tako da otkriva njegovu dostojnost kao svedovoljnu nadoknadu i nagradu.
