Postoje dve vrste uvećanja: mikroskopsko uvećanje i teleskopsko uvećanje. Ovo prvo čini da ono što je malo izgleda veće nego što zapravo jeste. Potonje čini da ono što je veliko počne da izgleda onoliko veliko koliko zaista jeste.
Kada David kaže: „Veličaću ga pesmom zahvalnicom“, on ne misli „učiniću da mali Bog izgleda veći nešto što jeste“. On misli pod tim sledeće: „Učiniću da veliki Bog počne da izgleda onoliko veliki kao što to zaista i jeste“.
Mi nismo pozvani da budemo mikroskopi. Pozvani smo da budemo teleskopi. Hrišćani nisu pozvani da budu varalice koji svoj proizvod uvećavaju nesrazmerno stvarnosti, kada znaju da je proizvod njihovog konkurenta daleko bolji. Ne postoji ništa i niko ko je iznad Boga. I zato su oni koji vole Boga pozvani da učine da njegova veličina počne da izgleda toliko velika kao što zaista jeste.
Zbog toga mi postojimo, zbog toga smo spaseni, kao što kaže Petar u Prvoj Petrovoj 2:9: „Vi ste izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, stečeni narod da objavljujete vrline Onoga koji vas je iz tame pozvao u svoju čudesnu svetlost.“
Celokupna dužnost hrišćanina može da se svede na sledeće: osećati, misliti, i delovati na način koji će učiniti da Bog izgleda onoliko veliki koliko on to zaista jeste. Budite teleskop za svet beskrajnog zvezdanog bogatstva Božije slave.
To je ono što za hrišćanina znači da veliča Boga. Ali ne možete veličati ono što niste videli ili ono što brzo zaboravite.
Dakle, naš glavni zadatak je da vidimo i da se sećamo Božije veličine i dobrote. Zato se molimo Bogu: „Otvori oči mog srca“ (Efescima 1:18), a mi propovedamo svojim dušama: „Dušo moja, i ne zaboravi sva dobročinstva njegova“ (Psalam 103:2).
