Kakva molitva je mila Bogu?

Prvo obeležje ispravnog srca je da ono drhti od Gospodnje reči.

Isaija 66 nam govori o tome da neki ljudi proslavljaju Boga na način koji mu je mio, a neki na način koji mu nije mio. Treći stih opisuje zle koji mu prinose žrtve: „Ko kolje vola, to je kao da ubije čoveka“. Bog se takih žrtava gnuša − i to toliko da ih poredi sa ubistvom čoveka. Zašto?

U 4. stihu Bog objašnjava: „Zvah, a niko se ne odazva; govorih, a oni ne slušaše“. Bog je prezreo njihove žrtve jer su ljudi bili gluvi za njegov glas. Ali šta je s onima čije je molitve Bog čuo? Bog kaže u 2 stihu: „Ali na koga ću pogledati? Na nevoljnog i na onog ko je skrušenog duha i ko drhće od moje reči“.

Iz ovoga zaključujem da je glavno obeležje ispravnog srca čije su molitve mile Bogu to što ono drhti od Božje reči. To su ljudi koje će Gospod pogledati.

Dakle, takva molitva koju Bog voli dolazi iz srca koje se u početku u Božjem prisustvu oseća nesigurno. Ono drhti kad čuje Božju reč, jer oseća da je daleko od Božjeg ideala, da je podložno njegovoj osudi, oseća se bespomoćno i žao mu je što je grešilo.

Upravo to je David rekao u Psalmu 51:17: „Žrtva je Bogu duh skrušen, srce skrušeno i poništeno ne odbacuješ, Bože“. Molitva postaje prihvatljiva Bogu najpre zbog skrušenosti i poniznosti onoga ko se moli. On drhti od Božje reči.