Služite Bogu svojom žeđi

Šta bi se desilo kad biste (kao fariseji) otkrili da ste ceo život posvetili tome da udovoljite Bogu, ali ste sve vreme  radili ono što mu je mrsko (Luka 16:14-15)?

Neko bi to mogao da dovede u pitanje i kaže: „Mislim da to nije moguće; Bog ne bi odbacio osobu koja pokušava da ga zadovolji“. Ali vidite li šta je ta osoba uradila?  Ona je svoje ubeđenje o tome šta bi zadovoljilo Boga zasnovala na sopstvenoj predstavi o Bogu. Upravo zato naša polazna tačka mora da bude Božji karakter kakav nam je otkriven u Svetom pismu.

Bog je planinski izvor, a ne pojilo koje je čovek napravio. Planinski izvor ne presušuje. Iz njega voda neprekidno teče i snabdeva druge, dok pojilo mora da se napuni pomoću kofe ili pumpe. Važno pitanje, dakle, glasi: kako mi to možemo da pomognemo izvoru? I kako pomažemo pojilu?  Kako da proslavljamo Boga, onakvog kakav jeste?

Ako hoćemo da pokažemo koliko je pojilo vredno, onda naporno radimo kako bi stalno bilo puno i samim tim od koristi. A ako hoćemo da pokažemo koliko je izvor vredan, to radimo tako što kleknemo i pijemo do mile volje, dok se ne osvežimo i ne osnažimo dovoljno da se vratimo u dolinu i kažemo ljudima šta smo pronašli.

Duboko se nadam da će se očajni grešnik uvek držati ove biblijske istine: Bog je Bog koji će biti zadovoljan jedinom stvari koju mogu da mu ponudim, a to je moja žeđ. Zato su mi Božja neograničena sloboda i samodovoljnost tako dragoceni: oni su osnova moje nade da se Bog ne raduje mnoštvu ljudi sa kofama, već slomljenim grešnicima koji se saginju da se napiju na izvoru milosti.

Svakako treba da se trudimo da udovoljimo Bogu, sad i uvek. Ali teško nama ako se pokaže da nam je ceo život utemeljen na pogrešnom stavu o tome šta usrećuje Boga. Gospod nije zadovoljan kad ga tretiraju kao prazno pojilo, već kao nepresušni izvor koji zadovoljava sve potrebe. Kao što Psalam 147:11 kaže, „Mili su Gospodu… koji se uzdaju u milost njegovu“.