Narod za svoje ime

Gotovo je nemoguće dovoljno naglasiti koliko je u motivaciji crkve za misiju važno Božje ime, odnosno, njegova slava.

U 10. glavi Dela apostolskih Petrov život se preokrenuo nakon vizije nečistih životinja i Božje pouke da evanđelje treba da prenese ne samo Jevrejima, već i neznabošcima. Petar se tada vratio u Jerusalim i rekao apostolima da je uzrok toga Božja revnost za njegovo ime. To znamo jer je Jakov ovako sažeo Petrov govor: „Braćo, saslušajte me. Simeon kaza kako se Bog najpre pobrinuo da između mnogobožaca uzme narod za svoje ime“ (Dela 15:13-14).

Nije iznenađujuće to što je Petar rekao da je Božji cilj da se narod okupi  za njegovo ime, jer je Gospod Isus nekoliko godina ranije dao Petru nezaboravnu lekciju.

Sećamo se da je, nakon što se bogati mladić okrenuo od Isusa i odbio da ga sledi, Petar rekao Isusu: „Eto, mi smo ostavili sve i pošli za tobom [za razliku od mladog bogataša]; šta ćemo dobiti?“ (Matej 19:27). Isus je odgovorio blagim prekorom koji je u suštini značio da nijedna žrtva nije prevelika ako živiš za ime Sina čovečjeg. Rekao je: „Svaki koji ostavi kuće, ili braću, ili sestre, ili oca, ili majku, ili ženu, ili decu, ili njive radi moga imena, primiće stostruko i naslediće život večni“ (Matej 19:29).

Istina je očigledna: Bog u svojoj svemoćnoj radosti teži ispunjenju svetskog cilja, a to je okupljanje ljudi za njegovo ime iz svakog plemena, jezika i naroda (Otkrivenje 5:9; 7:9). On ima neiscrpan entuzijazam kad je reč o slavi njegovog imena među narodima.

I zato, kad naše težnje uskladimo s njegovom, kad se radi njegovog imena ostavimo trčanja za sopstvenom slavom i udobnostima sveta i uključimo u ostvarivanje njegovog cilja za ceo svet, tada Božja posvećenost njegovom imenu leti pred nama kao zastava i ne možemo da izgubimo, čak i ako prolazimo kroz mnoga iskušenja (Dela 14:22; Rimljanima 8:35-39).