Naš bezubi neprijatelj

Razlog zbog kojeg jedinstvo sa Hristom znatno menja stvari u životu vernika je taj što je Hristos odneo odlučujuću pobedu nad đavolom na Kalvariji. On nije uklonio Satanu iz sveta, ali ga je razoružao do te mere da mu je oružje prokletstva istrgnuto iz ruke.

Satana ne može da optužuje vernike za neoprošteni greh, što je jedina optužba koja može da nas uništi. Stoga nas on ne može da nas dovede do potpune propasti. Može da nas povredi fizički i emocionalno – čak može i da nas ubije. Može da nas iskušava i da okreće druge protiv nas. Ali on ne može da nas uništi.

Odlučujuća pobeda iz Kološanima 2:13-15 desila se zahvaljujući činjenici da je „obveznica čiji su nas propisi teretili kao dužnike“ prikovana na krst. Đavo je tu obveznucu učinio svojom glavnom optužbom protiv nas. Sada on nema optužbu koja bi mogla da se održi na nebeskom sudu. Nema moć da uradi stvar koju najviše želi: da nas prokune. On to ne može. Hristos je poneo naše prokletstvo. Đavo je razoružan.

Drugi način da se ovo izrazi zapisan je u Jevrejima 2:14-15: „[Hristos je postao čovek] da smrću uništi onoga koji ima vlast nad smrću, to jest đavola, te da izbavi one koji celog svog života robuju strahu od smrti.“

Smrt je i dalje naš neprijatelj. Ali su joj izvađeni zubi. Zmijski otrov je sasušen. Smrtonosni žalac je nestao. Žalac smrti je bio greh. A osuđujuća moć greha bila je u zahtevima zakona. Ali hvala Hristu koji je zadovoljio zahteve zakona. „Gde je, smrti, tvoja pobeda? Gde je, smrti, žalac tvoj?“ (1. Korinćanima 15:55).

Ova dnevna pobožnost je odlomak iz „Satana, Svet, Promisao, Hristos.“