Naša slabost otkriva njegovu vrednost

Bog je naumio da patnja veliča Hristovu vrednost i silu. To je milost, jer je za nas hrišćane najveća radost kad iskusimo da se Hristos veliča u našim životima.

Kad je Gospod Isus rekao Pavlu da mu „trn u telu“ neće biti uklonjen, podupro je Pavlovu veru objasnivši mu zašto. Gospod je rekao: „Dosta ti je moja milost, jer sila se usavršava slabošću“ (2. Korinćanima 12:9). Bog je odredio da Pavle bude slab da bi se u njegovom životu pokazala Hristova snaga.

Ako se osećamo samodovoljno i ako tako izgledamo, mi ćemo primati slavu, a ne Hristos. Stoga je Hristos izabrao slabo sveta „da se niko ne bi hvalio pred Bogom“ (1. Korinćanima 1:29). A ponekad čini naizgled jake ljude slabijima kako bi božanska sila bila očiglednija.

Znamo da je Pavle to doživeo kao milost, jer se radovao zbog toga: „Zato ću radije da se hvalim svojim slabostima, da se u meni nastani Hristova sila. Stoga, radi Hrista, uživam u slabostima, u uvredama, u teškoćama, u progonima i pritešnjenostima. Jer, kad sam slab, onda sam jak“ (2. Korinćanima 12:9-10).

Život po beri u Božiju milost zapravo je zadovoljstvo svim onim što Bog za nas čini u Isusu. Stoga se vera neće povući od onoga što to otkriva i veliča. To je zamisao za naše lične slabosti i patnje.

Ovaj tekst za ličnu pobožnost preuzet je iz knjige Future Grace (Buduća milost, prim. prev.), str. 349–350