Najbolja vest na celom svetu je da je našoj otuđenosti od Boga kraj i da smo izmireni sa Sudijom svemira. Bog više nije protiv nas, već za nas. Kad je svemoćna ljubav na našoj strani, to uveliko čeliči dušu. Život postaje sasvim slobodan i smeo kad je najjače biće u univerzumu uz nas.
Ipak, Pavlova poruka spasenja nije dobra vest za one koji odbace dijagnozu iz Kološanima 1:21. On kaže da ste „bili otuđeni i neprijateljski nastrojeni“.
Koliko ljudi koje poznajete govori stvari kao što su: „Na stranu Božja milost, ali ja sam prema njemu neprijateljski nastrojen“? Ljudi retko kažu: „Mrzim Boga“. Pa na šta to onda Pavle misli kad kaže da su ljudi „neprijateljski nastrojeni“ prema Bogu pre nego što budu izmireni Hristovom krvlju?
Mislim da je zaista mislio na neprijateljstvo prema pravom Bogu, s tim što ljudi ne dopuštaju sebi da razmišljaju o tome kakav je Bog zaista. Zamišljaju ga prilagođenog sebi, što retko kad uključuje mogućnost da on bude ozbiljno ljut na njih.
Ali kad je reč o Bogu koji stvarno postoji − Bogu koji vlada svime, pa i bolestima i nevoljama − prema njemu smo svi bili neprijateljski nastrojeni, kako kaže Pavle. Duboko u sebi mrzeli smo njegovu apsolutnu moć i autoritet.
To što smo spaseni dugujemo divnoj istini da je Hristova smrt zadobila milost kojom Bog osvaja naša srca i čini da volimo Onoga kog smo nekada mrzeli.
Mnogi još uče da ne budu neprijateljski nastrojeni prema Bogu. Dobro je što je on tako slavno strpljiv.