Vera se savršeno poklapa s budućom Božjom blagodaću. Ona je saobrazna njenoj slobodi i dovoljnosti i usmerava pažnju na slavnu Božju pouzdanost.
Jedna od važnih posledica ovog zaključka je to da vera koja opravdava i vera koja posvećuje nisu dve različite vrste vere. „Posvetiti“ jednostavno znači učiniti svetim ili preobraziti u ono što je nalik Hristu. Sve se to dešava blagodaću.
Samim tim, za to je neophodna i vera, jer je vera čin duše koji se povezuje s blagodaću, koji je prima, pretvara u moć poslušnosti i čuva od ljudskog hvalisanja koje bi je poništilo.
Na ovu vezu između vere i posvećenja Pavle nam ukazuje u Galatima 2:20 („Živim verom“). Posvećenje dolazi posredstvom Duha i vere. Drugim rečima, ono je tu blagodaću i verom. Duh je „Duh blagodati“ (Jevrejima 10:29). Bog nas čini svetima posredstvom Duha, ali Duh deluje posredstvom vere u evanđelje.
Jednostavni razlog zašto je vera koja opravdava takođe vera koja posvećuje jeste to što su i opravdanje i posvećenje delo neograničene blagodati. A vera je ta koja je saobrazna blagodati. Opravdanje i posvećenje nisu ista vrsta dela (opravdanje je pripisivanje pravednosti; posvećenje je usađivanje pravednosti), ali oba ta čina su dela blagodati. Posvećenje i opravdanje su „blagodat za blagodaću“ (Jovan 1:16).
Ishod Božje besplatne blagodati za čoveka je vera. Ako su i opravdanje i posvećenje dela blagodati, sasvim je prirodno da se do njih dolazi verom.