Pomozi mome neverju

U kontekstu ovog stiha, Pavle se brinuo jer su ljudi o sebi razmišljali „više no što valja misliti“. On nudi lek za takav ponos govoreći da nisu samo duhovni darovi delo Božje besplatne blagodati u našem životu, već je to i vera s kojom koristimo te darove. „…prema meri vere koju je Bog svakom dodelio.“

To znači da nam je oduzet svaki mogući temelj hvalisanja. Kako možemo da se hvalimo kad je čak i kvalifikacija za primanje darova takođe dar?

Ova istina ima duboki uticaj na to kako se molimo. Isus nam daje primer u Luki 22:31-32. Pre nego što ga se Petar tri puta odrekao, Isus mu je rekao: „Simone, Simone, vidi satana vas je zatražio da vas prorešeta kao pšenicu. Ali ja sam se molio za tebe da tvoja vera ne prestane. I ti, kad se jednom obratiš, utvrdi svoju braću“.

Isus se moli da Petar održi veru čak i u grehu odricanja, jer zna da je Bog taj koji daje veru. Zato treba da se molimo kao i Isus ─ za sebe i za druge, da nas Bog održi u veri.

Tako je i čovek čiji je sin imao epilepsiju zavapio: „Verujem, pomozi mome neverju!“ (Marko 9:24). Ovo je dobra molitva. Ona priznaje da bez Boga ne može da veruje onako kako bi trebalo.

Neka naša svakodnevna molitva bude: „Gospode, hvala ti za moju veru. Održi je. Ojačaj je. Produbi je. Ne daj da propadne. Učini je silom u mom životu tako da za sve što radim ti dobiješ slavu kao veliki Davalac. Amin“.