Saznanje koje oslobađa

Niko me nikada nije učio da se Bog proslavlja kroz našu radost u njemu. Ta radost jeste ista stvar koja hvalu čini čašću za Boga, a ne licemerjem. Edvards je to rekao jasno i snažno.

„Bog se proslavlja među ljudima i na sledeća dva načina: 1. tako što se otkriva njihovom razumevanju, i 2. tako što sebe komunicira njihovim srcima, njihovom radovanju, oduševljenju i uživanju u Božijim objavama sebe… Bog se proslavlja ne samo kada se njegova slava vidi, već i kada se njegovoj slavi radujemo. Kada se oni koji je vide raduju u njoj, Bog se više proslavlja nego kada je samo vide… Onaj koji je svedok ideje o Božijoj slavi ne proslavlja Boga toliko kao kada uz svedočenje ide i potvrda o Božijoj slavi i čovečije radovanje u njoj.“

To je za mene bilo zapanjujuće otkriće. Moram da tragam za radošću u Bogu ako želim da ga proslavim kao najvredniju stvarnost u svemiru. Radost nije samo jedna od opcija uz slavljenje. Ona je ključan sastojak slavljenja.

Postoji ime za one koji pokušavaju da slave nešto u čemu ne nalaze nikakvo zadovoljstvo. Zovemo ih licemerima. Ta činjenica – da slava označava upotpunjenje zadovoljstva i da je najveći cilj čoveka da duboko razmišlja o tom zadovoljstvu – možda je otkriće koje me je najviše do sada oslobodilo.